Регентска наредба војсци од 4. августа 1914.
.svg)
Јунаци!
Највећи и заклети непријатељ наше државе и нашега народа изненада и без икаквог разлога насрнуо је бесомучно на нашу част и на наш живот. Аустрија, тај незајажљиви наш северни сусед, већ је нагомилала војску и учинила више покушаја да пређе нашу северну границу и да пороби нашу дивну Отаџбину. Њој као да је било мало што смо ми морали годинама мирно да слушамо јауке милиона наше браће, који су до нас допирали из Босне и Херцеговине, из Баната и Бачке, из Хрватске, Славоније, Срема и са нашег мора, кршне Далмације. Сада је затражила највише, тражи нашу главу, нашу независност, живот и част Србије.
После сјајних успеха нашега оружја 1912. и 1913. године и државних тековина, које нам је признала цела Европа закљученим миром у Букурешту. Ја сам најискреније желео да се Србија и Моји драги ратници у миру одморе и окрепе од силних ратних напора, уживајући у тековинама својих победа. И зато је Србија била готово да се на миран начин објасни и споразуме с Аустро-Угарском о свима спорним питањима. Али се, нажалост, одмах увидело да Аустрија не иде на то да с нама преговара. Чак и да смо испунили све њене захтеве, она је била решила да нас нападне, да нас понизи и да нас убије. Зато су ти срамни захтеви Аустрије морали добити достојан одговор. Ја сам их са презрењем одбио, уверен да ћете сви ви ту срамоту, која је имала пасти на нас, бацити у лице ономе, који је покушао да њоме умрља сјај и славу вашега оружја. Стога сам вас и позвао у ово ратно доба да под вашим победоносним заставама, иако још уморни од скорашњих наших победа, станете опет на браник Отаџбине.
Саопштење које вам сада чиним, јесте објава рата Аустрији. На оружје, Моји дични соколови!
Ви ћете имати да се борите са једним непријатељем, који никад није имао ни ратне среће нити војничких победа! У овоме светом рату ја ћу вам бити врховни командант. Ми смо се прошле две године великим делом упознали у бојној ватри. И ја сам се на Куманову, Битољу и на Брегалници са поносом дивио вашој свесној храбрости и вашем беспримерном самопрегоревању. Зато сам и уверен да ћете ви и овога пута, на бранику отаyбине и у великом делу ослобођења српскога робља умети само да увећате славу и лепи глас српскога оружја и вашега јунаштва.
Поред братске Црне Горе и свих осталих Срба, који ће се против Аустрије борити где се тко буде затекао и чиме буде могао, ви ћете у овој великој борби као своје ратне другове имати са севера нашу моћну и силну браћу Русе, чији је узвишени цар Никола II, на први глас о аустријском нападу на Србију, одлучно и витешки са целом оружаном Русијом стао на одбрану српства и словенства. С друге стране уз Русе су стали раме уз раме њихови храбри савезници, а наши осведочени пријатељи Французи, који су већ отпочели огорчену борбу с аустријским савезником, Немачком.
На свету нема светлије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич:
„У бој за слободу и независност српског народа! —
Живела Србија!
Живела Моја дична војска!“
Крагујевац, 22. јула 1914. године.
Врховни командат војске престолонаследник Александар
Извори
[уреди]- Овај чланак или један његов део је преузет са сајта Српско наслеђе, са ове станице.
- Дозвола се може видети овде.
- Политика, бр. 3.777 од петка 25. јула 1914, насловна страна.
- Политика, бр. 9.378 од четвртка 28. јуна 1934, насловна страна.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Александар I Карађорђевић, умро 1934, пре 90 година.
|