Пјесма младости

Петар Кочић

Пјесма младости Писац: Петар Кочић

Пјесма младости

   Да ли је ово, друже, што ћу ти сад рећи била јава или сан, не знам. Али знам да се скоро догодило, и да се догодило под позну, дубоку јесен на једном планинском друму.

   Киша је почела негдје око поноћи падати. Загријан освјежавном топлином чистог, миришљавог кревета, слушао сам у дрхтавој раздраганости како капљице шуште и роморе по крову, док се убрзо не стадоше слијевати у тешким, дебелим млазовима кроз зарђале олуке, пљуштећи уједначено по земљи на неколико мјеста. Кроз то тајанствено, једначито слијевање и меко шумљење чинило ми се да брује негдје далеко, предалеко дрхтави звуци, ширећи се и изумирући у мрачној, кишовитој ноћи, којом потресаху кадикад немирни планински вјетрови. Уљуљкан тим чудноватим ноћним шумљењем, брзо сам заспао.

   Сјутрадан, кад сам се пробудио, било је натмурено, облачно и кишно вријеме. Планине су биле нијеме, изумрле, умотане у магли.

   Изишао сам пред хан на друм. Једна кола протрчаше друмом, па се за тили час изгубише у магли. Кроз маглу је допирао до мене само још звекет звонцади с коња, испрекидан колским зврјањем.

   Покрај мене пролазе људи, намрштени, мрачни у лицу и као нешто предубоко замишљени и забринути. Све је на њима ледено, укочено, без живота: корак им тежак, тетурав, сметен и као непоуздан; очи без сјаја и живости; руке малаксало спустили низа се, па тако нијемо и хладно промичу покрај мене у хан.

   Магла на све стране, стоји, не креће се, не подрхтава. Све се бијаше око друма притајило и као утонуло у страхобно, дубоко ћутање, док из даљине не одјекну пјесма:

                                                     Расцвјето се ђул у башти,
                                                     Милодув се размирисо -
                                                     Дођи, драги, очи моје,
                                                     Да ти гризем б'јело грло,
                                                     Да ти пијем црне очи,
                                                     Да пресвиснем у љубљењу,
                                                     У љубљењу и грљењу!

   Пјесма ова пјевана је болно, у некаквом заносном, необузданом одушевљењу са врелим и пригушеним прекидима, а глас је био мек, женски, али промукао, изнемогао и као полупијан.

   О, како ми ова пјесма дође драга и позната! О, како ме снажно и болно гане и потресе! Кад сам ја морао чути први пут ову пјесму? Добро се сјећам да су се те њезине ватрене и вреле ријечи некада са бучним шумом слиле у моју душу и ту се дубоко, предубоко упиле! Али кад? Да ли оне ведре планинске ноћи кад сам, као занијет, лутао кроз свијетлу и млаку мјесечину, дрхћући, стрепећи и жудећи за нечим чему имена још не знадох?

   Укочен и занесен до дна душе овом пјесмом, нијемо сам зурио у суру маглу, док покрај мене не звркнуше кола бијела као снијег, са бијелим упрегнутим коњима.

   Друже, да ли је ово био сан или јава, не знам! – Са кола слетје високо женско чељаде, врело и задихано, у бјелини, крупних грахорастих очију које су биле влажне и помућене. На њој бијаше све ново, бијело, чисто и миришљаво. На пуним њедрима, која су већ почела сахнути, стајала је прибодена велика јесенска ружа са потрганим увелим лишћем.

   Приђе ми, те се нијемо, без ријечи руковасмо. Онда она жалобитно, пригушено прошапта:

   – Ја сам младост твоја, некад бурна и снажна као планински вихор, некад ведра и насмијана као жива планинска свјетлост, а мека и слатка као освјежавна планинска мјесечина. Јест, ја сам младост твоја… Дошла сам да се на овом страховитом горском друму опростим с тобом, јер смо се овдје и први пут састали.

   Ми се обоје заплакасмо, и гушећи се у сузама, извртали смо чашу иза чаше, што нам их је налијевало једно вижљасто и црнпурасто дјевојче са вјечитим осмјехом на танким, руменим уснама.

   Младост је моја полагано издисала на мом крилу, а са њених пуних и расцвјеталих груди ширио се опојан мирис просута, увела цвијећа и проливеног, погребног вина. Напољу је вјетар јаукао погонећи пред собом огромне праменове поцијепане магле и звиждећи бијесно по укоченим крововима, који су језовито и болно шкрипљели, а њихова потмула, немила шкрипа потресала је с болом моје срце и запрепашћену душу. Младост је моја, вајме, издахнула! Али се мени још чинило да из мртвих груди допиру пригушено и у јецању њени врели звуци:

                                                     Да пресвиснем у љубљењу,
                                                     У љубљењу и грљењу!

   И те су се ријечи и даље разлијегале, све слабије и изнемоглије; и вихор је и даље тужно урликао, све бјешње и силније, цијепајући у милионе праменова суру, јесенску маглу, а ја сам нијемо стајао, без суза у очима, држећи миришљаву воштану свијећу над мртвим тијелом младости своје.

Напомене

Песма младости објављена у Политици, такође у првој години њеног излажења, I/1904, бр. 343, ушла је у III књигу Кочићеву "С планине и испод планине" (Београд 1905). Интимни дио Кочићеве лирске прозе том се пјесмом и завршава.

Извори

• Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Кочић, умро 1916, пре 108 година.