Пучина/38
XIV
ДОКТОР, ПРЕЂАШЊИ
ДОКТОР: Добар дан, а и ви сте овде, господине Јоване?
ЈОВАНКА (са ужасним нестрпљењем гледа у доктора и само што не крикне).
ЈОВАН (зловољан): Ето, и ја дошао.
ДОКТОР: Владимире, имам једну непријатну вест за тебе.
ЈОВАНКА (цикне): Шта је? Говорите?
ДОКТОР: Имам телеграм од једне моје пријатељице, учитељице у пансионату где је Олгица; Олгица је јако болесна!
ЈОВАНКА (цикне и хоће да падне, прихватају је Марија и Јован).
ВЛАДИМИР: Олгица?! Говори, говори!...
ДОКТОР: Немам шта да говорим, ја мислим свмо да одмах отпутујеш и да доведеш то дете овамо, пошто га ниси требао ни
слати.
ВЛАДИМИР: Олгица? О, боже, зар ти немаш милости за мене? Да, да, отпутоваћу одмах, одмах.
ДОКТОР: Сачекај да се саветујемо.
ВЛАДИМИР (застане): Што пре, докторе, морам је што пре видети.
ЈОВАНКА: Докторе, будите нам м овог тренутка пријатељ, пратите га на путу, путујте и ви.
ДОКТОР: Госпођо, то сам и сам мислио. (Оде брзо са Владимиром.)
ЈОВАНКА: Олга, чедо моје; зар тамо, далеко од мајке, од мајчина срца, од материнске неге. Ах! (Клоне, придржавају је
Јован и Марија.)
завеса пада
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|