Пучина/31
VII
СТАНКОВИЋ, ВЛАДИМИР
СТАНКОВИЋ (ишчуђава се овоме што је чуо од доктора).
ВЛАДИМИР (још савија дотично писмо и меће га у коверту, затим за време разговора ту коверту, која је већ адресована,
лепи па јој онда маказама отсеца једну страну, као да је неко примљено писмо раније отворио. Кад све сврши, вади
портфељ, меће писмо у њ и враћа портфељ у џеп): Драги господине Станковићу, извините ме, ви сте ме дуже чекали но што бих
ја то иначе допустио...
СТАНКОВИЋ: О, молим, господине начелниче, посао је, забога, најважнији.
ВЛАДИМИР: Седите, молим вас.
СТАНКОВИЋ (седајући): Благодарим. Али, да изјавим одмах, данас нисам дошао беспослен у посету, као што иначе ја то
редовно чиним. Данас сам дошао нарочитим и важним послом.
ВЛАДИМИР: Тако? А какав вас је то велики и важан посао довео?
СТАНКОВИЋ: Знате, због оних поплављених села у Морави. Образовао се нарочити одбор госпођа из бољих кругова да збира
добровољне прилоге за поплављене.
ВЛАДИМИР: То је лепо.
СТАНКОВИК: И знате, ја сам секретар тога одбора, а у поверењу ћу вам рећи да сам ја управо и иницијатор, али сам
потпустио госпођу Живковићку, саветниковицу, као да је она иницијаторка. То, знате, њој ласка и зато се јако заузела за
целу ствар.
ВЛАДИМИР: То је све врло лепо, господине Станковићу, али ја још не видим зашто вас тај посао доводи мени?
СТАНКОВИЋ: Изабрали смо и вашу госпођу у одбор. То сам, знате, ја предложио.
ВЛАДИМИР (прелети му облак преко чела): Тако
СТАНКОВИЋ (устане и приђе му) Је л' те, ви нећете замерити што ћу бити искрен?
ВЛАДИМИР: О, молим вас, ваша ми је искреност увек драга била.
СТАНКОВИЋ: Видите, ја сам се у овој прилици нарочито заложио, сав сам се заложио и ‐ као што видите ‐ успео сам.
ВЛАДИМИР: Не разумем, зашта сте се залагали?
СТАНКОВИЋ (мало збуњено): За вас... за вашу кућу... за госпођу.
ВЛАДИМИР (осети тежину положаја, устаје и сам) Не могу довољно да вас разумем, ја бих вас молио, говорите јасније,
сасвим јасно ‐ та ви сте ми сами понудили искреност, па што је сад избегавате?
СТАНКОВИЋ (устеже се): Ипак...
ВЛАДИМИР: Ја вас разрешавам свих обзира, а везујем вас обзирима пријатељства. Ја волим искреност, па ма како она
непријатна била.
СТАНКОВИЋ: Та да ‐ дакле, ево у чему је ствар: госпође су биле врло, врло противне кад сам ја истакао кандидацију ваше
госпође, мргодиле су се, говориле кроз зубе, па најзад су и гласно говориле којешта, што ја нисам могао да допустим да се
говори о жени мога пријатеља и старешине, и заложио сам се толико да сам најзад и успео, и, као што видите, кроз који час ће
госпође ‐ и сама госпођа Живковићка ‐ доћи овамо да лично понуде госпођу да се прими чланства у одбору.
ВЛАДИМИР: Хвала вам, пријатељу, али вам могу рећи да би вам успех био много и много лакши да сте нешто још раније пришли
мени и разговарали о свему.
СТАНКОВИЋ: А о чему, молим вас?
ВЛАДИМИР: Но, па кажите ми искрено, какве су то тешкоће биле у одбору госпођа које сте ви савладали; на шта су се мргодиле
госпође, шта су говориле кроз зубе, а шта гласно?
СТАНКОВИЋ: Ствари, знате, које су вам ваљда и познате, а које се потежу од онога дана, од оне афере у Министарству.
ВЛАДИМИР: Но па, та афера није имала, као што видите, никаквих последица, ја и моја жена и даље заједно живимо.
СТАНКОВИЋ: Говори се, то ћу вам најискреније рећи, свуд се напољу говори да би и госпођа врло рђаво живите у кући и колико
год ја тврдим да то није истина, не могу да успем да сузбијем те гласове.
ВЛАДИМИР: Да, пријатељу, и нећете успети; истину је тешко победити.
СТАНКОВИЋ (запрепашћен): Истину?
ВЛАДИМИР: Да, истину, нажалост, истину која се, поред све моје пажње, није могла сакрити од света и једино жалим што се она
напољу тако рђаво тумачи. Ја нећу најзад од вас, господине Станковићу, да кријем ствар, тим пре што сте ме ви вашим
заузимањем за моју жену обвезали и што сам рад да вас уверим како сте били у пуном праву кад сте се пред тим госпама
заузимали за моју жену. Ја и моја жена, у последње време, одиста не живимо онако како смо раније; постоји између нас
неки неспоразум, извесна затегнутост, па ‐ ако хоћете ‐ и рђав живот.
СТАНКОВИЋ: Да, то се свуд говори.
ВЛАДИМИР: Али, господине, да ли се напољу зна и разлог томе?
СТАНКОВИЋ: Тумачи се.
ВЛАДИМИР: Знам већ како, утолико пре сам ја дужан својим признањем да дам сатисфакцију својој жени за грех који сам
према њој учинио.
СТАНКОВИЋ (изненађен): Ви учинили грех према њој! Како, молим вас, а ја сам...
ВЛАДИМИР: Да, драги мој, за то што се из моје куће иселио мир и љубав и леп живот, крив сам ја. (Узима га поверљиво под
руку) Ви сте млад човек, па ћете разумети ствар коју ћу вам поверити.
СТАНКОВИЋ: О, молим.
ВЛАДИМИР: Случајно... рецимо приликом какве комисије или којом приликом било, то није тако важна ствар, ја сам се упознао
са једном женском, са којом сам ступио у ближе, сасвим блиске односе.
СТАНКОВИК: Ви?!
ВЛАДИМИР: То се дешава гдекад и нехотице. Ја тиме нисам престао да волим и своју жену, али и односи измеђ' мене и дотичне
особе развијали су се све јаче и јаче; ја сам био у њеним рукама, морао сам ићи кад год ме је звала, давати јој новаца
колико год ми је тражила. Ја сам често лагао моју жену да морам где отпутовати на дан или ноћ, а ноћивао сам тамо.
СТАНКОВИЋ (запрепашћен): Скандал!... То јест, пардон!
ВЛАДИМИР: Не, не, не; зашто пардон, зашто повлачите реч коју сте добро рекли, јер је то одиста скандал.
СТАНКОВИЋ: Ја сам се изрекао.
ВЛАДИМИР: Али ја признајем да је то скандал, господине. Ја сам тако ниско пао да сам најзад подигао из завода 8000
динара уштеђевине, коју је моја жена од кућних трошкова одвајала и давала, све пару по пару, у банку на име мога
детета; дигао сам дакле новац мога детета и послао тој особи, али ‐ писмо мојом руком писано, којим сам то слао,
ухватила је моја жена и има га у рукама.
СТАНКОВИЋ: Ухватила?
ВЛАДИМИР: Да, господине, је ли вам сад јасно зашто ја и моја жена живимо овако рђавим животом?
СТАНКОВИЋ: Јасно ми је, гослодине, али, верујте, веома сам изненађен.
ВЛАДИМИР: То ће вам све и моја жена казати ако је запитате, јер у ње је писмо. Као што видите, ја сам вас обогатио
једном интересантном новошћу.
СТАНКОВИЋ: А, господине, ја то нећу...
ВЛАДИМИР: Шта, нећете то ником казати? Немојте ми давати реч на то: прво, зато што ви не би могли да отрпите...
СТАНКОВИЋ: Али...
ВЛАДИМИР:... а друго, и зато што сам вам ја најзад и не браним да кажете, јер кад свет већ хоће да води рачуна о мојој
кући и животу у њој, а оно бар нека каже праву истину и нека не баца љагу на жену часну, одану своме мужу, жену која је
уз то још и мајка.
СТАНКОВИЋ: Сасвим, сасвим, потпуно се слажем и сад ћу ја мало друкче разговарати са тим госпођама. Да вам кажем још
нешто врло искрено: те госпође, кад су одређене да позову остале, те морале доћи к вама, спремале су се да се врло хладно
па можда и дрско понашају, не би ли тиме принудиле вашу госпођу да се сама не прими, али видећете сад, видећете промену и
још какву промену. Оне ће кроз минут‐два доћи, управо оне само на мене очекују, јер је у мене списак одборница. Ви
ме морате извинути.
ВЛАДИМИР: О, молим, ја сам вам врло благодаран на овој посети. (Испраћа га пријатељски до врата.)
СТАНКОВИЋ: Довиђења! (Одлази.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|