Пучина/1
ЧИН ПРВИ
Соба не врло раскошна. На средини једна и са стране по једна врата. У једном углу гарнитура око стола, у другом отоман, иза овога цвеће, а међу цвећем висока лампа. Напред с десне стране сточић за новине и две три богатије столице без реда разбацане, а с леве стране прозор и крај овога широка фотеља, четвртаст сто по коме су расуте књиге, модни журнали, слике итд. На задњем зиду, с једне и друге стране врата, по једна велика слика у богатим рамовима.
I
ВЛАДИМИР, ЈОВАНКА, ОЛГИЦА.
ВЛАДИМИР: (При дизању завесе позорница је празна. Владимир излази обучен, под шеширом и са штапом, из леве собе и упућује се десној, те стане на врата). Олгице, Олгице, хоће тата да иде. Оди да му пољубиш руку. (Одмиче).
ЈОВАНКА: (Излази из десних врата, у јутарњој хаљини, водећи Олгицу). Зар већ идеш?
ВЛАДИМИР: Да, морам. Где си ти? Оди овамо. (Узима Олгицу).
ЈОВАНКА: Пољуби тати руку.
ВЛАДИМИР (Одведе је до наслоњаче, остави шешир и штап на сто, седне и узме је међу колена): Оди, и кажи ми шта си радила до сад?
ОЛГИЦА: Па играла сам.
ВЛАДИМИР: А шта си играла? Хајде причај шта си играла.
ОЛГИЦА: Много, много. ...
ВЛАДИМИР: Па хајде причај све редом, шта? Јеси ли сама играла или с другарицама?
ОЛГИЦА: С другарицама.
ЈОВАНКА (Која је села): Дабоме, ено их пуна башта, чекају је. Хајде причај тати све редом, ако хоћеш да те пустим да се и даље играш.
ОЛГИЦА: Па ето .... играле смо секе.
ВЛАДИМИР: А, тако! А шта си ти била?
ОЛГИЦА: Ја сам била комшика.
ВЛАДИМИР: Комшика? Па онда?
ОЛГИЦА: Па онда, дошла код мене друга комшика, па је ја питам: „Како сте?"
ВЛАДИМИР: Ао, мој брате!.. А она, шта ти онн каже?
ОЛГИЦА: А она ми каже : „Ето, фала Богу, како сте Ви?"
ВЛАДИМИР: Аха, аха, па после?
ОЛГИЦА: Па после (мисли се)... После јој кажем: „Изволте седите".
ВЛАДИМИР: Видиш, молим те! А она?
ОЛГИЦА: А она седне.
ВЛАДИМИР: Лепо седне, је л'?
ОЛГИЦА: Јест, па онда је ј, а послужим.
ВЛАДИМИР: Гле, а чиме је послужиш?
ОЛГИЦА: Слатким.
ВЛАДИМИР: Баш слатким, одистински?
ОЛГИЦА: Није одистински.
ВЛАДИМИР: Него?
ОЛГИЦА: Као бајаги.
ВЛАДИМИР: Као бајаги? Ах, којешта! И та твоја мама! А што ти не дâ одистинско слатко? Је ли, мама, а што ти детету не даш одистинско слатко?
ЈОВАНКА: Зато што јој онда треба сваки час мењати кецеље; ето, ова је од јутрос и већ каква је. (Звони).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|