Пролог[1]
У ПРОСЛАВУ СТОГОДИШЊИЦЕ СРПСКОГ УСТAНКА.
Сцена.
Лица: Деда,
Унук,
Вила.
Место: Мрачна планина. Стрмен и гудуре. У висини кликћу орлови. —
Долази деда и унук. Обојица у народном оделу. Деда води унука за руку. Унук се обзире.
Унук:
Деда, мене је страх!
Куд ме водиш у гудуре ове,
Нисам орô, да по њима лећем?
Ја волијем питоме равнице
И брежуљке, окићене цвећем.
Овде вију вуци и бауци,
И страшива спустила се тама;
А онамо у равници доле,
Ту је живот, ту је радост сама!
Тамо птице пролетају шарне,
И оре се слатке песме њине,
Тамо јанци играју се бели, —
Хајд'мо тамо!
Деда:
Стан', почекај, сине!
Видиш, сине, ту планину мрачну
И гудуре, што те тол'ко плаше,
Да њих само некад било није,
Не би било ни слободе наше:
У равници, где сад тице поје,
И несташни играју се јанци,
Плач и јаук и сад би се вио,
И на нама звектали би ланци,
Нит' би цвеће тамо процветало,
Да не беше овај свети камен, —
Овај камен то је олтар Српства,
Ту је плано од слободе пламен...
(Почивка.)
Час је свечан. Упамти га добро,
Нек ти, сине, увек на ум слета.
Час је свечан: ова земља лепа
Роб је била пре стотину лета.
У сваког се срце скаменило,
А бела је проплакала вила,
Што орлова беше са Косова,
У свакога поломљена крила ...
(Гледа у грмове.)
Шуми, шуми, висока планино,
Па му причај јаде од окова;
Шуми, шуми, висока планино,
Па му причај славу прадедова...
(Почивка.)
Ал' је мајка родила јунака,
И мач оштри наменила сину;
А кад дете мало ојачало,
Он се јунак у планину вину
И планини ово говорио:
„Мајко моја, потоње је доба,
Ил' нам подај срећу и слободу,
Ил' ми чувај у слободи гроба!"
И закликта као крсташ орô,
То се чуло, где су срца била,
Запевала вила Косовкиња,
У орлова зашумеше крила;
И грунуше пушке низ планину:
„Хазурала, настало је доба!"
И ланци се тешки покидаше,
И слобода целивала роба ...
(Почивка.)
Час је свечан. Упамти га добро
Нек ти, сине, увек на ум слета!
Час је свечан: ова земља лепа
Роб је била пре стотину лета.
Роб је била, ал' и срца беше,
Што се дивно одужише роду, —
Закуни се, да ћеш и ти, сине,
Као јунак бранити слободу.
(С десна на стенама појављује се вила.)
Унук.
(Диже руку на заклетву. Потмула грмљавина, која све више јача.)
Заклињем се Ђорђем Кара-Ђорђем,
Каквог Српка још не роди сина;
Заклињем се Војводом Милошем,
Сурим орлом с Рудничких Планина;
Заклињем се славним Синђелићем,
Што нас славе увенчао гласом;
Заклињем се Змајем од Ноћаја,
И соколом Чарапићем Васом;
Заклињем се Танаском Рајићем,
А и Вељком с Неготине града;
Заклињем се Кондом и Катићем,
Заклињем се с два Недића млада;
Заклињем се Лазаром Мутапом,
Увек нам је осветлао лице;
Заклињем се Зеком Буљубашом,
Мрким вуком с бојне Парашнице;
Заклињем се у све прадедове,
Што се своме одужише роду, —
Заклињем се, деда, заклињем се,
Борићу се увек за слободу.
(Деда га благосиља.)
(Огромна грмљавина. Вила му прилази и код последње речи спушта венац на главу.)