Пред прољеће (1892)
Кô душа кад се врати утјеха, покој и нада,
Ведри се небо мило. Радосни сунца глед
Разгони зимске студи, на сњежне горе пада
И тврди топи лед.
Већ нам по који гласак славујак шаље мали,
И њиме њежно буди свој мили, знани гај,
А с бујног цвјетног јутра прелијећу складни ждрали
У далек тамо крај
На вале Дунава плавог. Са младом душом врелом
Љубим вас, вјесници свети ој доба радосног!
На лаком вашем крилу понес'те Српству цијелом
Поздраве срца мог!
У Мостару, 28. фебруара 1892.