Предисловије о баснах
| ←Љубезна сербска јуносте! | Предисловије о баснах Писац: Доситеј Обрадовић |
Орао и лисица→ |
| Увод у Езопове басне. |
Сви народи на свету имали су, и до данас имаду, у великом почтенију морална поученија која се дају у баснам. Езоп, изобретатељ и отец баснах, посветио је своје лидијском цару; Лафонтен своје краљевском принцу. Платон у својеј „Республики” претпочтео је Езопове басне самим Омировим списанијам. Сократ божествени, на смерт осуђен будући, у тамници с овима се је забављао на стихе њих постављајући. Лесинг, уже просвештенија Германији велики просветитељ, својима прекрасними баснами својему је роду велику заслугу показао.
Овакови славни примери дају мени повод из различних старих и нових језика најлепше басне изабрати, и на нашем серпском језику на свет издати. Наука која се находи у нравоученију баснах превелике је ползе, важности и пространства, содержавајући у себи сву моралну философију и висока политическа правила и наставленија. Но преимуштество их над свим другим состоји се што оне совершено пристоје како највећим философом и политиком, тако и најпростијем сељаном који само читати могу и свој језик разумеду. Подобне су воздуху и води, које, зато што се свуд и ласно имати могу, не чине се от какве цене, а у самој вешти најнужније су и најполезније на свету.
Басна је први израстак и пород члове|ческога остроумија, и њом су се служили велики људи за учинити сваком чувствителне високе и општеполезне науке. Јотам, син пророка Гедеона, обличујући неправду граждана својих, каже им басну како су древеса избирала себи цара. Натан пророк, дајући Давиду цару да позна богомрско и неправедно дело које је он учинио против Урији, каже му басну сиромаха чловека и његова јагњета. Један од првих и древних Римљана утишава бунту свега разјаренога народа чрез басну трбуха и прочих части тела. Млади Херкулес, настављенијем Атине (то јест мудрости), претпочитава труде и подвиге са славом — мекости, покоју и сладострастију без имена и славе. Но нико није тако показао достојинство басне како Христос, Спаситељ наш, уподобљавајући њу царствију небесному, ибо причта није ништа друго него (аλληγорιа*) инозначаштаја и иносказајема наука, а то је и сама басна. Ништа није спосо|бније од басне усладити децу к читању, принудити к вниманију и привикнути њих размишљенију и расужденију.
Придодајући ја к свакој басни пристојна изјашњенија, чрез то намеравам приобикнути младе умове да се и сами собом мало помало размршавају, разјашњавају и распрострањавају, у све што чују или читају скроз да проничу, у свачем лажу од истине да распознавају, и сверх свачеса паметно и здраво да мисле и суде!
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|