Предговор (Радојевић)
Повесница свакога народа, причајући политичке и пресветне мене у народном животу, бележи и такве умне производе, на којима се сам народни живот најбоље огледа. Сваки народ има ликова, који најбоље очитују његове главне црте и особине. А најбоље огледало умних и моралних особина свакога народа јесу т. зв. „народне умотворине“, и међу њима поглавито, Нaродне песме.
Народно је песништво како израз народног живота, тако и умна творевина, по којој се цени и какав је народ овај творац његов, — јер песма износи на видик не само знатан доживљени догађај или знатан карактерни знак народнога духа и живота, него и снагу творачке маште и висину естетичког развитка народног. А баш у славу песничке снаге нашeгa народа много је похвала написано. Кад се пред образованом Јевропом шоказаше наше народне песме у правом облику свом, узвикнуо је чувени немачки научник Јаков Грим: „Јевропа ће учити српски језик ради српских песама!“ Па кад је и туђину драга и пажње достојна ова богата ризница, коју зовемо „српско народно песништво“, колико више онда нама самим мора бити пријатно и поучно загледати у ову, лепотом одличну и садржином обимату градину народног нам песничког цвећа? — Aли не само то, има и других, за нас још јачих разлога, који нас гоне да што боље упознамо ову умну тековину свога народа. И
политичком животу нашем још од ХIV. века па до најновијег времена, и нашој новој књижевности - велике је услуге учинило наше народно песништво. Народне песме, певане у свима српским крајевима подједнако, доказују не само народну зајеницу, него и живу и јасну свест о слободној и бољој прошлости, па тиме и неодољиву тежњу ка слободи и бољој судбини у будућности нашега народа. А новој српској књижевности, која тек од великога нам Вука поче живети својим самосталним животом, народне песмe учинише највеће услуге. Оне јој дадоше природну и здраву основицу: чист народни језик место пређашњега народнога, црквено словенскога; оне унеше у њу елементе, који ће јој одржати национални тип и оригинални правац и у најдаљем развитку њеном. Није залуду речено да је народна, усмена књижевност цвет, из кога се развија плод: уметничка писана књижевност. И заиста, најновији напредак нашега уметничког песништва то нам најбоље доказује. Од како се племенита младица наше усмене књижевности поче пресађивати на старо писано земљиште књижевно, — почe нам и наше миpисно цвеће народнога песништва рађати све зрелијим и краснијим плодовима уметничким“. Тако је започео госп. П. П. Ђорђевић свој дивни чланак „Кратки преглед српских народних шесама“, печатан у III. „Братску“.
Узимајући у обзир све оне многобројне и заиста оправдане похвале, што су се написале у прилог српских народних умотворина уопће, а пјесама на посе, с једне, и оно хладно, стварно заузимање надлежних фактора за исте с друге стране — колебао сам се: хоћу ли, не ћу ли своје, куд камо печатане, народне пјесме сабрати и издати их у посебној књижици. На посљетку се одлучих.
Не ћу да се испричавам зашто сам ову или ону варијанту туђих пјесама уврстио у ову збирку: ја ћу не само варијанте, него и све оне, које ма и у колико сличе својим приједходницама, по могућности овдје споменути, па нека критика ради своју.
Такове су пјесме сљедеће:
I. Jуначкe: бр. 5. (потсјећа нас у неколико на пјесму Вукову „Марко Краљевић и Мина од Костуpa“), 7. (Вук III. 4). 8. (Вук III. 34.), 9. (Вук, II. 42.), 10. (Вук, IV 463 504) и 12 (Вук, IV. 68). Само треба да о двјема проговорим по њеколико ријечи, и то о пјесми бр. 10. и 12. Првој је натпис „Смрт Смаил-аге Ченгића“, о чему се налазе и у Вука три пјесме, а уз то напомиње Вук како и сам има још четири пјесме о томе, које су у главноме све налик на ону прву, а у начину се мало разликују једна од друге“. Ја је, дакле увршћујем овдје за то, што мислим да ово неће бити ни једна од поменуте четири Вукове, јер се много разликује од ових трију Вукових. Друга је „Бој Црногораца с Махмут-пашом“, коју је нашао мој пријатељ Божо Радовић, учитељ, међу посмртним хартијама свога дједа, Јокана Радовића. У рукопису гласи натпис: „Пјесма от боја, бившаго 1796 љета Господња, међу Церногорцима и Берђанима и Махмутом, везиром от Арбаније, у Бјелопавлиће, више града Спужа, у село Мартиниће.“ Како натпис, тако цијела пјесма писана је старим поквареним правописом, што сам ја исправио по захтјеву новијег правописа, задржавајући у пријепису вјерно терминологију оригинала; натпис сам пак са свим измијенио. Као што нагласих, o истом догађају налази се пјесма и у Вука, па да ми се не би замјеримо, што ову донијех овдје, треба да кажем да ме је у томе руководило Вуково мишљење: да је ту пјесму „начинио црногорски владика Петар I. садањи св. Петар)“, па да је послије ушла у народ, и идући од уста до уста, колико се могло, догоњена према нар. пјесмама. Имајући, дакле, на уму ту Вукову примједбу, а знају ћи да је Петар I. био лични пријатељ Јокана Радовића, с којим се чешће и дописивао, доносим ту пјесму овдје, у потпуном увјерењу да је прави оригинио — судећи и по честим сликовима и по спомену датума и дана битке у њој, што у Вука нема (сликова врло мало).
II. Женске: бр. 20. (подсјећа нас на пјесму у Вукa, I. 307.). 21. (Вук, Х. 9.), 32. (Вук, Х. 201.), 34. „Срп. Далм. Магазин, 1867. 85-86. (у пола мања), 36. (П. Мирковић. 32. и „Севдаминке“ М. С. Поповића, 99.), 38. (Врчевић, „Три главне наpoдне свечаности“, 200), 39. (Вел. Илустр. Лира. 378-380.), 40 (од ове пјесме 10-15 стихова од почетка подсјећа нас на 60ту пјесму у Вуковој књизи пјесама „из Хeрцeгoвине", и у Вука је десетерац; средина опет у њеколико намичи другој трећини V. пјесме у „Новој Зети“ (1890. 65), што се опет, с малом разликом, налази и у Срп. Далм. Магазину за год. 1866 (види Јавор“ 1891. 46)) и 44. (Вук I. 41. мислим, да ће ово прије бити пјесма сватовска, него женска јер је и њена варијанта у Вука увршћена у сватовске, а слична овој опет има и у овој књизи под бр. 64, међу пјесмама сватовским)).
III. Сватовске: бр. 55. (интродукција ове пјесме слична је интродукцији пјесме у Врчевића, „Три главне нар. свечаности“, 160.), 58. (Вук, I. 210. (увршћена у женске). „Босанска Вила“, 1892, 126. (такође у женске) и „Просвјета“, 1894. 204. (у сватовскe), 59. (Pajковић, 104. (у пола краћа), 60, (Вpчевић, „Три глав, нар. свечаности““ 166.), 62. 63. (Врчевић „Три глав. нар. свеч.“ 243), (Вук. „Ковчежић“, 55. или „Живот и обичаји нар. српскога“ 110.) и 64. (Вук, I. 41. и Вpчевић, „Три глав. нар. свеч.“ 219.)
Поред тога још имам да сpоменем, да је почетак пјесме под бр. 24. сличан почетку пјесме под бр. 50. и ако прва спада у женске, док друга у сватовске.
Слово х хтио сам оставити на миру, да га и не спомињем, али пошто је то — као што видимо — jeдна између главних дужности свакога скупљача нар. умотворина, — изјављујем: да се у томе нијесам поводио за Вуком, него сам га биљежио само ондје, гдје је било iзговорено при казивању пјесме. За то нека се пошт. читаоци не чуде ако у једној истој пјесми на мјеста нађу слово х убиљежено ђе му је мјесто, а на мјеста га опет не нађу, него је испуштано. Ја мислим, да тиме нијесам учинио никакав гријех; а ако би когод и нашао да је то гријех, опет не вјерујем да је, бог зна, како велик. Хотимичном или
случajном „погрјешком“ више пута човјек дође до праве истине. Још треба да кажем од кога сам пјесме побиљежио.
Jуначке — скоро све — побиљежио сам од Илије Тошића и Филипа Бронзића; женске пак — да не спомињем редом ко ми је коју казао, доста је да споменем, да сам их побиљежио — од Љубе А. Видаковића, Соке Стијепчића, Савете М. Глеђа, Стане И. Кукавичића, Јоване Вучетића, Стевана Мимовића и Вука Кујачића; поред тога добио сам њеке у рукопису од свог кума Милоша Л. Поповића, а њеке од пријатеља Божа Радовића и Јована Л. Перовића, Дубровчанина (Види о томе тачније у „Братству“ V., 1892, тршћанском „Слованском Свету“ 1894. бр. 5. и 10. и „Просвјети“ 1894.); сватовске сам, скоро све, побиљежио о свадбама, као гост. За све оне пјесме које су биме прво печатане по „Вили“ или гдје било, а
под њима није стало од кога су убиљежене, нека ми се не замјери, јер се ни сам не сјећам тога; само знам да сам споменуо све особе од којих су ове пјесме побиљежене, на чему им и овом приликом лијепо захваљујем. Такође не могу да пропустим, а да и овдје не изразим своје признање вриједним преписивачима ових пјесама за штампу, наиме свом куму Милошу Л.
Поповићу и пријатељу Вељку Васиљевићу.
Прије него завршим треба да кажем, да тумачења страних, као турских и осталих ријечи, не хтједох донијети у књизи. с узрока, јер ce скоро у свакој збирци нар. пјесама налази такав рјечник, те су нам мање више све познате; док омање примједбе, било о ријечима, изразима или о другоме чему, донијећу под текстом.
Пјесме сам подијелио само на три одјељка: на јуначке, жeнске и сватовске. Но овдје се нијесам поводио за Вуком, Петрановићем, ни другим скупљачима — јер у женске спадају и митолошке и побожне и кајде и све остале пјесме које женскиње пјева, а као таких је врло мало у овој књизи, па нијесам хтио да буде више рубрика него ми пјесама.
Ја сам своју задаћу извршио како сам најбоље умио, а критика ме, знам, не ће из љубави поштеђети, кад на њу ред дође. Но ја ћу се радовати, ако и у пола, како треба, узбудем успио у свом шослу. Са вршенство је само у божјој руци.
У Херцег-Новоме, септ. 1894. B. Радојевић.
Пpимједба. Гдје се год спомиње „Вук I“, греба подразумијевати биоградско издање год. 1891.; „Вук Х.“ — то су „Српске народне пјесме из Херцеговине (женске). За штампу приредио Вук Стеф. Караџић (трошком народнијех прилога). У Бечу 1866.“; „Вук II“ — бечко издање, год. 1875