Превара за превару/8

ПОЗОРИЈЕ СЕДМО

ПОЗОРИЈЕ 7.

ДАМЈАН и ПРЕЂАШЊИ

ДАМЈАН: Шта је, комшо?
КУЗМАН: Да видиш, нешто сам се предомислио. И мислим да ће боље бити да новац не закопам.
ДАМЈАН: Шта?
КУЗМАН: Знаш, комшо, башта је одзјапљена, а сандук у соби колико-толико затворен.
ДАМЈАН (притворно): Како знаш, комшо; но ја бих ти рекао, да закопаш.
КУЗМАН: Нећу, комшо; а и жена ми нешто зуцну. Боље ће бити да држим новце као сви људи.
ДАМЈАН: Воља ти је; ја би се богме страшио, у кући држати.
КУЗМАН: Што му год драго.
ДАМЈАН: Та, на једну руку и боље је, имаш нешто у земљи; ако се на једној страни штета учини, није на другој.
КУЗМАН: Да виш, ја сам намислио и оне друге ископати.
ДАМЈАН: Зашто то? Куд ће ти лепше, него кад их у потаји држиш.
КУЗМАН: Све се бојим да ме није ко увребао, кад сам закопавао, пак сам зато наумио одма откопати.
ДАМЈАН: Одмах?
КУЗМАН: Зато сам и дошо.
ДАМЈАН: Немој, комшо. Остави јошт на неко време, док се промислиш, може бити да ћеш се предомислити.
КУЗМАН: Богме, што реко, реко.
ДАМЈАН: А ти бар остави до довече. Видиш, може те ко опазити, па помислити богзна шта чиниш.
КУЗМАН: Ти право велиш. Али видиш, што ми жена каже, шта је снивала, да ће нека птица доћи и однети ми новце.
ДАМЈАН: Иди, бога ти, зар и ти на сујевјерија држиш!
КУЗМАН: Ја не држим. Ал се свашта може догодити.
ДАМЈАН: Кад би то било, то би ти и ја могао казати, да није пробитачно новце дању копати. Ти знаш, новци се ноћу копају.
КУЗМАН: Ти мислиш откопавају, а закопавају се кад човек доспе.
ДАМЈАН: А друго, комшо, данас је петак; ти знаш да петком ништа не ваља предузимати. Нек ти се што пригоди, нека штетујеш, изгубиш, па да довека жалиш.
КУЗМАН: Зар и ти држиш на сујевјерија?
ДАМЈАН: Не држим, него би ми жао било да те нисам опоменуо.
КУЗМАН: Ти се јако за мене бринеш!
ДАМЈАН: Та, комшије смо, па ми је жао, да ти се што случи. Истина, не ваља сваким гаталицама веровати, али је човек тек спокојнији, кад га савест ни у чем не мучи.
КУЗМАН: Хм, хм! Па велиш, да не дирам у новце?
ДАМЈАН: Ако себи желиш добра, немој бар до сутра.
КУЗМАН: Али што ћу, кад су ми од потребе?
ДАМЈАН: Па, фала богу, ја ћу ти узајмити колико ти треба. Ти си бар поштен човек. Даћеш ми мало уверење.
КУЗМАН: А оћеш ли ти мени уверење дати, ако ми новци нестану?
ДАМЈАН: Како би ти то од мене захтевао, да ја теби за твоје новце јемчим?
КУЗМАН: То сам ја напред знао, зато сам ја моје новце и ископао.
ДАМЈАН: Шта?
КУЗМАН: Тако је, мој комшо; ја сам моје новце избавио. И ако и желиш убудуће имати, а ти боље проучи ону басну о курјаку и прасету. Овом те је приликом хитленост јако изневерила. (Отиде.)
ДАМЈАН: Откуда је то да човек, кад зло ради, нимало се не стиди; а како се најмање у чему увати, канда га врелом водом поспу.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.