ПРВА ПЕСМА СРЕЋЕ
Моје срећне очи народу се диве,
Што оствари снове, дуге пет столећа,
Што унесе опет дух древног пролећа
У равнице пусте и гудуре сиве,
И обнови дане што подижу живе.
Пет векова, црни' као пет гаврана,
Пали су по земљи, у крваве воде,
Уз музику смрти и химну слободе,
Уз кораке моћне историјских дана,
Уз тутњаву гнева и говор вулкана.
Пет векова влаге, тамнице и мрака,
И мука на коцу са именом Бога,
Пет векова срама, уз проклетства многа,
Пет векова нада, пет векова рака —
И да опет дође најезда јунака!
И да опет дође к'о у доба стара,
Да се народ листом за оружје хвата,
Испод трулог царства да изведе брата,
У мртва огњишта да унесе жара,
Да пробуди звона с умрлих звонара!
Ја сам био сведок при судару раса
И видео снагу која рађа дела:
Планине и воде, вароши и села
Привуче загрљај огромих таласа,
Проносећи цвеће славе и ужаса.
Видех како народ ствара ново време,
Како Вардар данас кроз Србију тече,
Како над Охридом пада српско вече,
Како нам погледи преко мора стреме,
Како наша уста сад од среће неме.
Видех како народ историју даје
Крај незнаног села, долине и крша:
Пободе заставу, нека се лепрша
У име његово и за васкрс раје,
За сузе Косова и за све вапаје.
Моје срећне очи народу се диве,
Што оствари снове дуге пет столећа,
Што унесе опет дух древног пролећа
У равнице пусте и гудуре сиве.
И обнови дане што подижу живе.
