Правила Деветог помесног сабора
.svg)
ПРАВИЛА СВЕТОГ КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ (ДВОКРАТНОГ) САБОРА
КОЈИ ЈЕ ОДРЖАН У ХРАМУ СВЕТИХ АПОСТОЛА
1. правило: Оснивање манастира, које је толико поштована и часна ствар, и коју су блажени и свети Оци наши од давнина предивно утврдили, данас се, како видимо, слабо разуме и схвата. Јер неки дају име манастира својим имањима и поседима, и тврде да то Богу намењују, а касније себе уписују као власнике тога што су даровали, и казују да Богу само назив посвећују. Такви нити се сраме да после учињеног дара себи присвајају власт, какву им пре нико није бранио да уживају. И све ово се толико изопачило, да они исти који дариваше, касније јавно продају много од онога што су даривали, изазивајући тиме страх и огорчење код оних који све то виде. И не само што неће ни да се покају за то што присвајају себи власт над оним што је већ једном Богу принето, него ту власт без било какве бојазни и другима предају. Због тога, свети Сабор наређује: да нико не сме оснивати манастире без знања и дозволе епископа. И само када епископ пристане и да дозволу, и пошто се изврши прописана молитва (као што је одавно богољубиво установљено), нека се манастир оснива, а сам манастир и све што му припада, нека се упише у књигу, и нека се то преда у епископску архиву. Ни на који начин онај који је даривао не сме, без знања епископа, поставити за игумана себе или другога уместо себе. Јер, ако онај који другом човеку нешто уступи, не може више бити господар тога, зар ће онај моћи, који Богу нешто намени и принесе, допустити себи да опет присваја власт над тим?
2. правило: Пошто се неки приказују да живе монашким животом, а заправо не због тога да служе Богу чистим срцем, него да би кроз монаштво задобили славу благочестивости и да лакше могу остварити неке своје жеље (јер они, само што су им власи пострижене, настављају да живе по својим кућама и не држе се никаквих монашких завета), то свети Сабор наређује: да се нико не може удостојити монашког чина ако није присутан онај који ћe таквог имати да прими као послушника, те имати над њим имати старање о душевном спасењу; и то нека је човек богољубив, међу старијим у манастиру, способан да спасе душу која се Богу Приводи. Нађе ли се који, да је некога постригао без присуства игумана, који ћe имати да га прими као послушника, такав нека буде свргнут јер је поступио против правила и руши монашке прописе; а онај који је неправилно и противно реду пострижен, нека се преда на послушање у онај манастир у који га одреди надлежни епископ. Неразумна и несмотрена пострижења понижавају монашки чин, и доводе до тога да се хули име Христово.
3. правило: Просуђено је да се има отклонити још једно зло које се често дешава, а на које се, због немарности и безбрижности, не обраћа довољно пажње. Ако, дакле, неки настојатељ манастира не буде хтео да са највећом марљивошћу тражи монахе који су му потчињени, онда када ови оду, или их не прими, када их нађу, и не узме на себе обавезу да их на прави начин поново поврати истинском монашком животу, свети Сабор наређује: да се такви подвргну одлучењу, јер ако онај, који води неразумну животињу, занемари стадо и остане некажњен, како онда не подвргнути казни због дрскости онога који је на себе примио пастирску дужност над стадом Христовим, и својом лењошћу и нерадом не води рачуна о њиховом спасењу?
4. правило: На много је начина нечастиви настојао да наведе срамоту на монашки чин, и најпогоднију прилику за то нашао је у време јереси која је настала. Јер, угњетавани од те јереси, монаси су морали остављати своје манастире и прелазити у друге, а понекад и у куће лаика. Али, што су тада ради благочешћа чинили монаси, и због чега су нарочито били уважавани, доцније је прерасло у неразумни обичај и ставило их је на ругло. Јер, ето, и сада када је благочешће утврђено и слободно, и када се Црква ослободила од саблазни, неки ипак излазе из својих манастира, и попут неке бујице иду сад тамо, сад овамо, испуњавајући манастире (обитељи манастира) разним неупутностима, проузрокујући велике нереде и понижавајући узвишено послушање. Да би се прекратило то њихово непокорно стремљење, свети Сабор наређује: да ако неки монах побегне из свог манастира, и пресели се у други (манастир), или се настани у неку световну кућу, такав мора бити одлучен заједно са оним који га је примио, све дотле док тај, који је побегао, не буде поново у свом манастиру из кога је утекао. Ако је у осталом епископ осведочен о побожности и чистоти живљења неких монаха, пак хтедне да их премести у други манастир ради његовог утврђења, или нађе за сходно да их пошаље и у неки световни дом ради спасења оних који у њему живе, или просуди да их настани на неко друго место, у том случају не потпадају осуди ни они који их примају, нити сами монаси.
5. правило: Сматрамо да непромишљена и неиспитана уклањања од света много сметају добром монашком животу. Јер неки, сасвим несмотрено, себе одвлаче у монашки живот, пак занемаривши строгост и труд подвижништва, после се поново враћају плотском и сластољубивом животу. Због тога, свети Сабор наређује: да не треба удостојити монаштва никога док не буде три године искушеник, и не покаже се да је достојан таквог живота; и уједно Сабор налаже: да се на овај начин ово мора строго пазити, осим случаја, ако наиђе нека тешка болест која приморава да се скрати време искушеништва, или пак, како је човек побожан, који је и у оделу световњака живео монашким животом, јер ради потпуног искушеништва таквог човека довољно је и шест месеци. А који поступи против овог правила: игуман, пошто буде лишен свог положаја јер је нарушио ред, нека му буде за казну то што ће бити стављен у положај потчињенога, а дотични монах нека се премести у други манастир, где се у тачности чува монашки поредак.
6. правило: Монаси не могу имати ништа свога, него све њихово мора бити уступљено манастиру. Јер, блажени Лука каже о онима који верују у Христа, и који служе примером монашке установе, да ни један није тврдио за имање своје да је његово, него им је све било заједничко (погл. Дела ап. 4, 32). Према томе, који желе да ступе у монаштво, даје им се слобода да пре тога расподеле свој иметак, и да га уступе оним особама којима то желе, само ако су законом признате јер, пошто ступе у монаштво, тада манастир постаје власник свега; нити је пак њима допуштено да управљају или некако расподељују (иметком). Нађе ли се ко да је за себе задржао некакав посед, који је морао уступити манастиру, и да је савладан лакомством, игуман или епископ нека му тај посед одузму, пак нека га пред многима прода и подели међу сиротињом и онима који требају помоћ. Који пак смисли, као онај некадашњи Ананија, да утаји некакав посед, свети Сабор наређује: да се има уразумити прописаном казном. По себи се разуме, да свети Сабор сматра све оно, што установљује по питању монаха, да то исто мора важити и у погледу монахиња.
7. правило: Примећујемо да многе епископије опадају, и да им прети опасност од тога да буду потпуно угашене због тога што њихови предстојатељи све своје старање и настојање улажу у подизање нових манастира, пак поткопавајући епископије, и смишљајући како да за себе присвоје приходе манастира, о томе се само брину да се манастири што више умноже. Због тога свети Сабор наређује: да никакав епископ не сме подизати свој нови, особни манастир а на штету своје епископије. Који се затекне да се на то усудио, нека се подвргне одговарајућој казни; оно пак, што је он изнова подигао, пошто по самој основи не може бити признато за манастир, нека пређе у својину епископије. Јер ништа од оног што против закона и реда бива, не сме бити на уштрб онога што је установљено правилима.
8. правило: Божанствено и свештено правило светих Апостола сматра самоубицама оне који себе кастрирају, и свргава их ако су свештеници, а ако нису, забрањује им да ступају у свештенство. Из тога јасно проистиче да ако је самоубица онај који себе кастрира, тада је убица онај који кастрира другога, јер може се сасвим оправдано тако и назвати јер вређа, (повређује) творевину. Због тога свети Сабор наређује: да ако се неки епископ или свештеник или ђакон затекне да је некога кастрирао, било својом руком, било његовим налогом, такви морају подлећи свргнућу. А ако је реч о лаику, нека се одлучи. Од овога се одступа ако се утврди да је била реч о некој болести која приморава да се болесник подвргне операцији. Јер, као што прво правило Никејског сабора не кажњава оне који су се у болести подвргли хируршком захвату због болести, тако и ми не осуђујемо свештенике који наложе да се неки болесници подвргну операцији, нити окривљујемо лаике који су у болести, својом руком, сами себе кастрирали, пошто се такав поступак сматра леком против болести, а не завером против творевине или изругивањем.
9. правило: Пошто апостолско и божанствено правило подвргава свргнућу свештенике који се усуђују да туку вернике када ови нешто погреше, или невернике када се нечему злобно успротиве, то неки чинећи то како би најлакше задовољили свој гнев, изврћу апостолске наредбе и односе ово само к онима који својом руком туку, мада нити правило такво шта напомиње, нити се по здравом смислу ово на овај начин може разумети. Јер би заиста било нескладно и веома неупутно свргнути некога због тога што је он са три или четири ударца својом руком некога ударио, а са друге стране оставити без казне онога који је по некој власти наредио да се претуче неко од стране неких других људи, те доводи своју освету до свирепости, па неретко и до смрти. Због тога, пошто се оним правилом кажњава свако бијење, то исто и ми установљујемо. Јер треба да свештеник Божји упућује онога који се не влада како треба поукама и опоменама, а понекад и црквеним казнама, али никако бичевањем или неким другим ударцима по његовом телу. Има ли пак таквих који никако не желе да се покоре кроз црквене казне, нико не спречава да се такви предају грађанском суду; јер и 5. правило Антиохијског сабора наређује да они који стварају буне у Цркви, имају се довести у ред уз помоћ световне власти.
10. правило: Који себе предају страстима, не само што се после не боје казне која је установљена светим правилима, него се чак усудише и да их вређају, јер изопачују света правила, и да задовоље своје страсти, тумаче их по својој вољи, тако да у страсном заносу, по речима (светог) Григорија Богослова, не само што се зло код њих не показује заслужним осуде, него сматрају да је то чак и нешто похвално, постоји апостолско правило које каже: „сасуд који је посвећен, био он златан или сребрн, или тканина, нека то нико не узима за домаћу употребу јер је то безаконито дело; а ако се неко затекне у томе, нека буде кажњен одлучењем“. Наводећи ово за оправдање својих недела, они кажу да не треба сматрати да су заслужни свргнућа они који часни покривач свете Трпезе претворе у део своје одеће, па чак ни оне, који свети Путир или Дискос или неку другу сасуду узимају за своје потребе, или их оскрнављују јер, како кажу, правило наређује да они који се у томе затекну морају подлећи одлучењу а не и свргнућу. Има ли таквога који ћe поднети такво безакоње? Правило подвргава одлучењу оне који тек само узму на употребу освећену ствар, а не који их са свим отимањем присвајају за себе; међутим, ови ослобађају од свргнућа и оне који грабе и светогрдно краду светињу, и сматрају да не подлежу свргнућу они који часне Дискосе или свете Путире употребљавају по својој вољи за обично посуђе; мада је то јавно скрнављење, и очито је да сваки који то ради, потпада не само свргнућу него пада и у највеће безакоње. Због тога свети Сабор наређује: да потпуном свргнућу морају бити предати они који због своје користи понесу, или на неки други начин злоупотребе свети Путир, Дискос, Кашичицу, часни Прекривач, Воздух или било шта друго од свештених сасуда или одежди које су у олтару. Јер, ово се зове оскрнавити, а оно покрасти (поробити) светињу. И као што правило подвргава одлучењу оне, који за себе или за друге узимају сасуде или одежде које служе ван олтара, исто тако и ми такве одлучујемо; а оне који то украду, подвргавамо осуди као оне који краду светињу.
11. правило: Божанствена и света правила подвргавају свргнућу свештенике или ђаконе који се баве неким световним пословима или службама или тзв. надзирањем у кућама световних власти. Потврђујући ово, и ми установљујемо и у погледу осталих који су уврштени у клир: ако неки од њих приступи некој световној служби, или се прихвати поменутог надзора у кућама, такав се мора искључити из клира, јер исказаној и најпоузданијој речи Христа Бога нашега, нико не може служити два господара (погл. Мт. 6,24).
12. правило: Као што правило Шестог Васељенског сабора подвргава свргнућу оне клирике који обављају службу, или крштавају у молитвеним храмовима који се налазе у кућама, без допуштења епископа, то исто установљујемо и ми. Јер, кад света Црква право управља, и брани реч истине, и чува и поучава часном владању, било би непристојно и неблагочестиво допустити да они, који желе живети без надзора и послушности, увлачећи се у куће, руше добар ред Цркве и испуњавају је многим забунама и саблажњењима. И зато, сада свети и Богом помогнути Сабор, саглашавајући се са светим (Шестим) Васељенским сабором, установљује: да се имају сваки пут нарочито одредити они који ће обављати службу (богослужити) у храмовима који се налазе у кућама, Ко ће богослужити, то нека одреди надлежни епископ. А који, мимо ових правила, оду у кућу и тамо богослуже, нека буду свргнути; они који су у заједници са таквима, нека подлегну одлучењу.
13. правило: Пошто је нечастиви посејао семе јеретичког кукоља, па видећи да се тај кукољ мачем Духа у корену уништава, кренуо је сада другим путем, тј. путем преваре и настоји да безумљем расколника располови тело Христово. Свети Сабор, да би на самом почетку уништио ова настојања, наређује: да ако у будуће неки свештеник или ђакон окриви свога епископа због неких преступа, пре него што је то саборно размотрено и испитано, и пре него што је против истога изречена коначна одлука, те се усуди прекинути заједницу с њим, и не буде по предању Цркве, спомињао његово име на светим молитвама и Литургији, такви морају подлећи свргнућу и лишити се сваке свештеничке власти. Јер, који је постављен у чину свештеника и присваја себи суд митрополита, и пре суда окриви сам по себи свог оца и епископа, такав није достојан ни части нити имена свештеника. А који стану уз таквога, ако имају свештени чин, нека и они буду лишени части; ако су монаси или лаици, нека се у потпуности одлуче од Цркве, док не прекину везу са расколницима и не врате се своме епископу.
14. правило: Ако неки епископ, оправдавајући се неким преступом свога митрополита, и пре него што је сабор размотрио то питање, прекине заједницу са њим, и не буде по обичају помињао његово име на божанственом тајнодејствију (Литургији), свети Сабор наређује: да такав епископ мора бити смењен, ако се само докаже да је одступио од свога митрополита и произвео раскол. Јер треба да свако зна своје границе; нити свештеник сме презирати свога епископа, нити епископ свога митрополита.
15. правило: Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, смо ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ће, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба.
16. правило: Због различитих расправа и забуна које се дешавају у Цркви, неопходно је установити и ово: да се ни под који начин не поставља епископ у оној цркви чији је предстојатељ још увек жив и још је у својој части, осим случаја да је он сам, добровољно, поднео оставку на епископство. Али и тада је потребно најпре до краја спровести канонско преиспитивање разлога због кога дотични жели да се уклони од епископства, и тек ако он буде смењен, нека се други постави на његово место епископа. Ако неки епископ, остајући у својој части, не жели да поднесе оставку, а не жели ни да води бригу о своме народу, него се склони из своје епископије, и преко шест месеци нека остане у неком другом месту, а тамо није задржан ни царским налогом, нити има да изврши некакву обавезу која му је дата од стране патријарха, нити га је спречила болест због које не може да се врати, такав, ако није био спречен ни једним од споменутих разлога, а ипак се удаљио од своје епископије и био поменуто време изван ње, такав мора бити лишен и части и достојанства једног епископа. Дакле, у погледу онога који је запустио стадо које му је поверено, и провео пола године у неком другом месту, свети Сабор наређује: да се има сасвим лишити архијерејства на које је постављен, и на његову епископију нека се постави други епископ.
17. правило: Старајући се о добром реду у Цркви, сматрамо да је неопходно установити и следеће: у будуће, никакав лаик, нити монах не може бити узведен на епископско достојанство пре него што дотични не буде испитан од стране епископа и тек онда нека буде рукоположен. Јер ако су до сада поједини од лаика или монаха, из нужде, били постављани на епископско достојанство, и били су изврсни у врлинама и високо су подигли своје цркве, ипак, не сматрајући никако као закон Цркве оно што се ретко дешава, наређујемо: да у будуће такво шта више не бива, него да онај, који треба да буде рукоположен, прође кроз све степене свештенства, и на сваком од тих степена проведе одговарајуће време које је одређено законом.
Извори
[уреди]- Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
- Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.