Пош’о човек на велики пут,
па стиг’о на раскрсницу,
па га скобиле виле и але.
Уватиле га але за главу,
те га удариле у земљу: 5
кости му поломиле,
мозак посисале,
крв му попиле.
Он је стао запевати у велики глас.
Мајка богородица га чула 10
па се скинула на стубицу од воска с неба,
па га пита:
- Што кукаш, што лелечеш?
- Како да не кукам и лелечем,
кад сам пош’о на велики пут, 15
па ме скобиле але и виле,
па ме у земљу удариле,
кости ми поломиле,
крв ми попиле,
мозак ми појеле. 20
- Не бој се ти мајки!
Ја ћу те сасвим излечити.
Сас нож ћу да сечем,
с метлу ћу да чистим,
с тамјан да кадим, 25
па ћу преко сиње море да бацим:
ди петао не пева,
ди девојка косу не плете,
ди мајка детету колач не меси,
ди сикира не сече! 30
Богородица сас лек,
а баба (Милева) сас басму.
(281, с. 255-256)
Певач, место записа и напомена
Референце
Извор
Раденковић, Љубинко: Народне басме и бајања; Градина, Ниш; : Јединство, Приштина; Светлост Крагујевац, 1982., стр. 251. бр. 418.
Момировић, Петар. Неколика бајања из Поморавља, Зборник ЕМ, с. 255-256.
