Пошљедњи пољубац

◄

►

ПОШЉЕДЊИ ПОЉУБАЦ

I

     - Устајте, дјецо! Здравко! Борко! Миливоје! Милутине! Растко! Спремајте се! Од честитога кнеза дош'о је глас и налог, да се све диже, ко се дићи може и да иде на Косово равно, а ко не дође: у дому му ништа не остало; у пољу му не родила шеница бјелица; не имао од срца порода и све му проклето било, ко не дође на бој на Косово; - ето, тако поручује наш честити кнез Лазо својијем вјернијем. Па не оклијевајте, дјецо, спремајте се у име божије. Ставите оклопе и челенке. Узмите убојита копља и појашите коњице лагане. И ја бих с вама, дјецо, али рана, коју на Марици задобих, не да ми да копљем владати могу. Но фала Богу, кад сте ми ви здрави, да здравом мишицом браните Србију. Хајте, дјецо, у име Бога!
     - Устајте, чеда моја - упаде у говор војводе Драгутина његова вјерна Борислава.
     - Мајка вас је родила и одгојила, а за слободу српску намијенила. Вукосаво, дај браћи помози да се спреме. Отари им калпаке и челенке, нек' су ми дјеца чиста и свијетла пред честитијем кнезом.
     У млађега поговора нема.
     Сеја је браћи помогла и они су се спремили.
     Пред старим двором војводе Драгутина стоји пет његових синова на пет брзијех коња. Гојни коњи уздигнули главе, а грива им до копите пада. Ушима стрижу и немирно копају првијем ногама.
     Рујни вечерњи зраци, као слатки поздрав са запада, стижу и чаробно трепере на јуначкијем оклопима и челенкама.
     Стари војвода и његова Борислава гледају дику своју, а родитељска љубав измамила им сузе у очима.
     Лијепа Вукосава носи кондир и иде од брата до брата, па им још по једну за сретног пута точи.
     - Збогом, дјецо драга, Бог нека вас чува и не дао, да се иједан са Косова под жигом срама и невјере поврати, него били дични и смјели борци! То вам ваш бабо вели.
     - Збогом чеда моја. Мајка вас је увијек са поносом гледала, па се нада ваша мајка, да је и отсад никакав пријекор неће због вас стићи. Збогом, дјецо моја; чувајте образ, а живот нека Бог чува!
     - Збогом, браћо мила, Здравко, Борко, Миливоје, Милутине, Растко, збогом! За вас ће се сеја молити благом Богу, да вам буде у помоћи!
     И са убојним копљаницима кренуше се лагани коњици. Румена вече клону и угаси се, а брзи коњаници изгубише се далеко у помрчини.

II

     Све се дигло што се дићи могло.
     Што је за бојног копља било, устало је на ноге јуначке и кренуло се за слободу. Само старци и старице остале су на дому. Нити се види да когод оре, нити копа. Сва су села мртва и пуста. По пољанама богата крда пасу, али се пјесма пастирке не чује. Забринута је и тужна. Нит' шале, нит' весеља, само видиш, како по који црни гавран прелети онамо далеко, Крушевцу граду...

III

     Ноћ је.
     Сребрна мјесечина обасјала, па као дан.
     Плодно класје шенице бјелице под горскијем вјетрићем лелуја се и шапуће, а по која препелица, пробуђена тијем шапатом, прхне и полети по сребрнијем зрацима мирне мјесечине.
     Никога нигдје.
     Све спава и почива, само шћерка војводе Драгутина, лијепа Вукосава, не склапа своје црне веђе.
     Мирис питомих ружа, што у њезиној цвјетају башчи, можда ју је ноћас од санка заварао.
     Ту, гдје се безброј цвјетова њиха и шапуће; ту, гдје је многе звјездане ноћи са драганом провела, стоји лијепа Вукосава, ал' не тако весела као прије. Нека божанска туга прелијева се сјетно преко њезиног чистог лица, а очи јој, чисто видиш, нешто жуде и траже.
     Праменови њезине расплетене косе трепере мило под додиром вјетрићевог крила, што са цвјетова лепрша.
     Пуне дјевојачке груди таласају се и дишу бурно.
     Она је клекла и у тишини тихе ноћи њезина малена уста шапућу тајно, - моли се.
     Моли се Богу за српски народ, да побиједи и да се спасе. Моли се за пет својих брата, пет сјајнијех душа, да се здраво са бојног поља у њезин загрљај поврате под вијенцима лаворике. Моли се, да Бог спасе свијетлу круну Грбљановића.
     Али у њезиној благој молитви звијезде су чуле још једно име, за кога се она тако топло брине; име, које је њојзи тако свето и мило, за кога би дала све на свијету.
     Она се молила и за свог драгог Твртка
     Њезина је душа далеко блудила, тамо, гдје се српска војска скупила, гдје су њезина лијепа браћа и драги јој Твртко.
     При шаптању њезине молитве све се било притајило, нити је вјетрић дис'о, нити је славуј пјевао, а руже су чисто притајиле дах мириса свога. Све је слушало слатку тајну њезине душе.
     Она се молила...
     Но наједанпут из њезине молитве тргоше је иза џбунова тајни кораци и дуги осјен, који се њојзи примицаше
     Она се трже, забаци косу, што јој се бијаше просула по мирисавијем њедрима и са нејасном зебњом гледаше напријед.
     - Вукосаво, јеси ли ту? - зачу се притајени мушки глас.
     - Вукосаво! - поново се зачу, и пред младо српско дјевојче искрсну с витим стасом лијепи младић. На глави му блиста челенка, а у висину диже се убојито копље. Дуги црни перчин тресе се низ његове широке плећи.
     То бјеше Твртко, син војводе Вукосавића.
     Вукосава непомична остаде; збуњеном дјевојчету јако је срце било, а дах јој застаде и једва оте јој се глас:
     - Твртко, за име Бога, откуд ти сада? Ђе су ми браћа? Шта је са српском војском и бојем? Зар је честит кнез с Турцима примирје учинио, те се врати, Твртко?
     - Вукосаво моја, није то, него ја без тебе ни часа не могу бити. Ето, ја се кренух са осталом браћом и рекох ти "збогом!" Но како зађосмо онамо за далеке горе, ја не могах даље ни корака. Све си ми ти у мислима и лијепо видим, да ме пратиш и зовеш себи. Никако срце да се смири, чисто хоће да ми пробије прса, па ето лијепо чујем како ми збори: "Врати се, врати, Вукосава те зове". И ја му послушах глас, Вукосаво, и украдох се од дружине и ево ме опет код тебе...
     И његова рука диже се и полети, да обвије танки дјевојачки струк, али Вукосава одскочи на страну, оштро га погледа па му рече:
     - Ни корака да ми приступио ниси, стани да те питам нешто: Јеси ли ти чуо, шта је поручио наш честити кнез Лазо:"ко не дође на бој на Косово, у дому му ништа не остало, нити му родила шеница бјелица, и не им'о од срца порода и проклет био, ко не дође", јеси ли чуо ове ријечи? Па јеси ли ти преда мном, или је само сјенка мога Твртка?! Јеси ли ти онај, с којим сам се поносила и дичила међу другама својим? Јеси ли ти јуначки син војводе Вукосавића? Не! Одаље се од мене! Ти ниси Твртко мој; ти ниси за копље; преслицу ти треба дати. Зар шћи смјелог војводе Драгутина смије љубити онога, који се од браће краде и с бојног поља бјежи, да се мази у загрљају драге. Ко за отаџбину није кадар погинути, није кадар ни љубити. Бјежи даље од мене!...
     К'о хладни камен стајао је Твртко.
     Врући огањ стида палио је његово лице.
     Његова јуначка прса тресла су се, "част рањена жеже храбра прса".
     Вукосавине ријечи биле су гром, који га је поразио.
     Он дубоко уздахну и скиде калпак и са широког чела отра зној, који га бијаше пробио, па погледа Вукосаву и једва јој рече:
     - Збогом! и крену даље и оде, а сребрна мјесечина пратила је пораженог јунака и зрачила му далеке путе.
     Вукосава остаде гледајући за лијепијем Твртком, а туга кидала јој је немирно срце. Та она би га тако грлила, љубила би га по стотину пута, ал' не може. Домовина сад захтијева борбе а не миловања. И поново њезина душа молила се Богу...
     - Хајде и ти, хајде - наједанпут прохуја глас неке тајне силе кроз срце Вукосавино.
     - Хајде и ти онамо, куд ти Твртко оде; онамо, куд твоје пет миле браће крену. Хајде, крећи се, Вукосаво, и тебе зове глас домовине, да њезинијем борцима будеш у помоћи!
     И њезине очи синуше горућијем пламеном и она крену, и као да јој нека света мисао даде новог живота.

IV

     Лијепа Гордана, сеја Тврткова, спавала је мирно у малој соби. Кроз прозор провирио мјесечев сјај и трепери на њезинијем густијем косама, што се бијаху просуле по њезиноме подглављу. Пред иконом Св. Ђорђија горукало је мало кандиоце и као да се и оно, заједно са молитвом коју Гордана у сну шапућаше, молило за спас српскога народа. Вјерна сеја непрестано је сањала свога Твртка, непрестано се разговарала и баш када га шћеде да загрли, један врели пољубац трже је и она уплашено скочи, но кад чу Вукосавин глас, њезино зајапрено лице обасја свјетлост пријатељског осмјеха, али у исто вријеме са зебњом запита је:
     - Шта је, по Богу сестро; што те доведе мени у то доба; да се није штогод старом војводи десило?
     - Није ништа, Гордано моја; не бој се, мене друго нешто амо доведе. Ето, мила сестро, све се диже и пође на Косово. Мојих пет красних брата оде. Оде и твој Твртко... Све устаде, да са честитијем кнезом брани огњиште наше. Па и нама је Бог срца дао. Дао нам је снаге и смјелости; хајдемо, сестро, и ми, да помогнемо нашој браћи, кад буду у невољи; кад им душманско копље пробије витешка прса, да их умивамо водицом и напајамо вином. О, хајде сестро, ако љубави имаш!
     И она полети и паде у загрљај вјерне јој другарице.
     - Слатка, Вукосаво моја, теби никад твоја Гордана не одбија никакве жеље. Ја сам спремна, готова сам на све, што хоћеш, па хајдмо у има Бога!

V

     Освануо је Видов-дан.
     Мурат пао на поље, па ухватио и Лаб и Ситницу. Крвожедне азијатске чете разапеле шаторе; да из неба киша пође, не би на земљу пала, до ли, побро, на коња и јунака.
     Све се дигло на Србина, да га сруши, да га уништи.
     И честити кнез Лазо стиг'о је на Косово. Војска му је снажна и одабрана, али, побро, Турака је десет пута више.
     Али се честити кнез није побојао. Са причешћеном војском он ступи душманину на сусрет. Само један облак почињао је на његовом свештеничком челу; један облак сумње. Вукове ријечи, да је Милош невјерник, бациле су га у бригу иако му се Обилић увијек свијетио и чист показао. Али ће се видјети, ко је вјера, ко ли је невјера.
     И зајаукаше Косовски вјетрови.
     Зазвиздаше лагане стријеле и просуше се.
     Зазвечаше убојита копља и зарзаше коњи под јунацима.
     Срби се боре, боре се, да побиједе.
     Јуре, као слободни лавови, и проламају душманска крила
     Потоцима врела крв стиче се у хучну Ситницу.
     Србин не уступа, јури, пада, и диже се док му срце бије.
     И душман стрепи и малаксава.
     Високо вијори се крсташ барјак и златнијем китама бије широка плећа Бошка Југовића.
     Српска војска кличе, на душманскијем лешевима поиграва.
     И гледај, душман уступа, окреће леђа и бјежи.
     Србин побјеђује!
     Милош је распорио Мурата; вјеран ост'о Обилић.
     Али гдје је среће, ту је и несреће.
     Баш кад Србин шћаше да овјековјечи слободу своју и сатаре жедног Азијата, а на српском небу цикну анђео српски; цикну, просу сузе и очајно завапи:
     - Невјера! невјера... Проклет био, црни Вуче, отсад па до вијека.
     Српска војска клону и паде...
     Паде и честити кнез, жива га Азијати уграбише.
     Бранковић издаде, продаде домовину, продаде српску слободу...
     Погибоше српске војводе; попадало једно до другога девет Југовића и са њима стари Јуже.
     Милош, Косанчић и Топлица, борили се, па се уморили и пали под душманским копљима.
     Све, што је ваљало и вјерно било честитоме кнезу, остаде у лешевима.
     И пет храбријех синова војводе Драгутина пали су и изломили убојита копља, а Твртко крвав лежи и држи пошљедњом снагом деснице своје дивљега Азијата и дави га. Из груди крв му лопи; челенка се под коњскијем копитама раздробила и лежи покрај њега у парчадима.
     Слава је пала; невјера Србина издала.
     На свијетлом гробу Грбљановића поиграо је крвави полумјесец...

VI

     Свршено је...
     Крсташ барјак посрнуо.
     Јунак до јунака пао да вјечито живи.
     Хучна Ситница замутила је валове крвљу проливеном за слободу, коју невјера помрачи.
     Све се утишало, само црни гавранови гачу и веселе се крвавоме пиру.
     Косово поље тужно изгледа...
     Међу гомилама лешева још се чују пошљедњи уздисаји српских рањеника. Прште кости и шкргућу зуби. Још се нијесу све муке свршиле. Још много полу угашенијех српскијех очију гледа на мутно небо, што се над Косовом стере, и моле и ишту да их ријеши мука. Али је небо затворило двери и Бог се смрзнуо и Спаситељ је мртав.
     Ал' није само небо са Боговима.
     Још има богова, који по земљи ходе; богова по срцу и величини душе своје; богова, који осјећају братске невоље.
     Ено, побро, погледај тамо, па види, ако видјети можеш; погледај преко тога тужног Косова поља; међу српскијем лешевима гледај она два лијепа земаљска бога. Гледај како братском љубављу прилазе рањеницима; умивају их хлађаном водицом, залијевају вином и залажу хљебом бијелијем.
     Вукосава и добра Гордана дошле и ено их на крвавом разбоју са кондирима у руци. Њихово је лице сјетно и блиједо; плакале би, ал' се оне осмјехују, да осмјехом утишају братске болове. Оне ходе од јунака до јунака и пружају им помоћ, а као да са зебњом њихови погледи некога траже.
     Ал' ко је оно тамо, што се пошљедњом снагом напире и диже на крваву десницу? Гледај како му измучене очи засијаше светим жудећим пламеном. Слушај како нејасним изнемоглим гласом зове:
     - ВУ...ко...са..во..,во..де..ма..ло..
     И гледај како мило дјевојче задрхта, како јој се затресоше њедра!
     - Чујеш ли, Гордано моја, тај глас? Чини ми се, да је његов... Јест, мог је Твртка глас... О дивни јуначе мој! - И она полети и паде на крваве груди драгана свога, а вјерна сестрица цикну и сузама обли брата свога...
     Крв се већма лопи.
     Његово усијано чело расхладила је студеном водицом Вукосава и Гордана. Залиле су га руменијем вином, али снага пада и јунак умире. Вукосава клекла, па га гледа, а сјајне сузе падају низ њезино лијепо лице. Она га гледа свето и жудно, а срце јој пуца за дивнијем соколом. Она га све већма обвија рукама и њезина мала уста спојише се са блиједијем уснама издишућег борца. И њему би лакше; у слатком и пошљедњем пољупцу његова душа дигну се и оде на небо...
     Црни гавранови прелијећу и гракћу, а дивљи вјетрови хуче и над мртвијем јунаком мрсе расплетене власи лијепе Вукосаве...

Мостар, 20. новембра 1894.

Извор

Луча, 1895, бр. 3

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.