Поштопото посланик/19
| ◄ ПРИЗОР I | ПРИЗОР II | ПРИЗОР III ► |
ПРИЗОР II
Поповић и пређашњи.
ПОПОВИЋ (Улази разбарушен и збуњен чита):
Поштовани бирачи! Не налазим довољно речи, да вам благодарим на ономе поверењу, које сте ми данас вашим избором указали, јер, избором вашим показасте да сте свестни бирачи, јер, само свестни бирачи, могоше такав избор учинити, какав сте ви учинили, јер —
ЈЕЦА:
Шта ти богати човече то говориш.
ПОПОВИЋ:
Говор жено! Посланик се мора сваком бирачу захвали ги.
ЈЕЦА:
Сваком бирачу? Но то ће бити визита и трчкарања.
ПОПОВИЋ:
Баш ти жено незнаш ништа. Та то се не иде од куће до куће, већ се држи говор једанпут за свагда свима бирачима, наравно оне бираче мислим, који буду за мене гласали, јер мојим противницима не налазим за нуждно захваљивати се.
ЈЕЦА:
Подпуно имаш право.
ПОПОВИЋ:
Шта више, с такима намеравам сасвим прекинути.
ЈЕЦА:
Добро ћеш учинити.
ПОПОВИЋ:
Јер ја не требам такове људе, који су ми само на речма пријатељи а на делу противници -
ЕВИЦА (зa себе):
О Боже!
ЈЕЦА:
И ја сам сасвим твога мњења.
ПОПОВИЋ:
А ти Евице, како ти мислиш?
ЕВИЦА (којa се међу тим до прозора довукла):
Татице слатки, који силни бирачи по улица?
ПОПОВИЋ:
Бирачи?!
ЕВИЦА:
Да татице, па сви имају цедуље за шеширом?
ПОПОВИЋ:
Какве су цедуље?
ЕВИЦА:
Има црвени.
ПОПОВИЋ:
То су народњаци.
ЕВИЦА:
Има и зелени.
ПОПОВИЋ:
То су опет они други.
ЕВИЦА:
Има и једна жута!...
ПОПОВИЋ:
Жута? То је мој бирач. Само једна?
ЕВИЦА:
Преварила сам се.
ПОПОВИЋ:
Дакле више?
ЕВИЦА:
Учинило ми се да је жута, а оно је и та црвена.
ПОПОВИЋ:
Лажеш, то је жута цедуља.
ЕВИЦА:
Слатки татице, ја нисам никада лагала —
ПОПОВИЋ:
Лажеш, оћеш да ме једиш? Да ми се изсмеваш? већ знам ја одкуд ветар дува.
ЕВИЦА:
Слатки татице.
ПОПОВИЋ:
Ни речи. Знам ја добро што си наумила. Али од тога неће бити ништа. Јеси разумела? Неће бити ништа. То се [?] избаци из главе.
ЈЕЦА:
Да — избаци из главе.
ЕВИЦА:
Ох татице, ја сам врло несретна?
ПОПОВИЋ:
Свеједно. Ја моју кћер недам г. Милану, оном пириветру, ономе ветрењаку, ономе превртљивцу, који гласа против мене.
ЈЕЦА:
Имаш подпуно право. Како би ти за њега дао Евицу? Има ту други, који је њу заслужио.
ПОПОВИЋ:
Тако је. Тај ће је други и добити. Показаћу ја г. Милану и његовом г. отцу -
ЕВИЦА:
Ах слатки татице онда ћу ја врло несретна бити.
ЈЕЦА:
Несретна бити, са таким красним човеком, као што је г. Јазавац.
ПОПОВИЋ:
Несретна бити? А зашто ћеш бити несретна?
ЕВИЦА:
Слатки татице, ја... ја... ја не трпим г. Јазавца.
ПОПОВИЋ:
Не трпиш? А кога ти трпиш? Ваљда г. Милана? Ти ћутиш? И ти си се усудила и помислити на г. Милана? А ко је теби то дозволио?
ЕВИЦА:
Слатки татице, није ми нико дозволио, али колко сте пута само ви -
ПОПОВИЋ:
Ја? Шта сам ја учинио? Е гледај само ње, сад ће још на мене да набеди, да сам јој ја реко, да... да... да трпи г. Милана.
ЕВИЦА:
Нисте ми рекли татице, али...
ПОПОВИЋ:
Ни речи више, па сад разуми: Ти ћеш бити Јазавчева жена. Пунктум!
ЕВИЦА (кроз плач):
Ах татице, ја ћу онда умрети,
ЈЕЦА:
Није још нико од удаје умро, ћерко моја, ево фала Богу и мене живе.
ПОПОВИЋ:
Сад је доста. Као што рекох, тако ће бити и никако другчије. Показаћу ја њима, ко је Васа Поповић (за себе) само једне жуте цедуље!