Посљедњи пикавац

Посљедњи пикавац Писац: Гавро Бабић

Посљедњи пикавац

Била си сретна,
срела си га под свјетлом уличне лампе,
што лажан лик ти даде,
чула си ту лажну ријеч,
што ули у тебе злослутне наде,
да љубав си нашла за себе,
љубав, утјеху коју тражиш,
ноћима тамним док зебеш,
лутајућ' улицом давно несталих трагова људи,
који су с вјетром отишли давно,
и никад се овдје вратити неће,
а ти, ти сада луташ улицом том,
што пажњу ми скреће,
да видим шта је одвело те тамо,
да луташ, тражиш што наћи нећеш,
плачеш и чекаш што доћи неће.

Стала си тамо на мосту оне Црквене ружне,
и тужним оком гледаш у звијезде,
што тако будно твој корак прати,
дал' с њим још причаш, ил другу тражиш,
да и њој кажеш за чим све патиш,
јер никог немаш на свијету том,
да види, чује за твоју бол,
за твоје срце што зна да љуби,
и сјенку његовог несталог лика,
а он, ко сјајна дуга послије кише твојих суза,
нашао је пут у нови свијет,
и ко зна коме срце ће дати,
а ти и даље вени ко цвијет,
суза те пржи, јецај и плач.

И оно твоје посљедње писмо,
тихо и дуго читао је,
а онда на час к'о збуњен стао,
иронично се насмијао,
дубоко у себе повукао дим већ изгорјеле цигарете,
и на крају с уздахом рекао,
"драга и посљедњи пикавац угашен је на писму твом,
од данас, драга, од данас ја више нисам твој".