После вечере

После вечере

»Комшија Стаменко, је л' код куће Стана?
Нема је. Дабоме. Е, молим вас лепо,
Које је то доба, а ње кући нема! —
Не видим је већ шест-седам дана!

Молим вас, извин'те, што сам...« »»Ништа, молим.«« 
»Знате, непозвата, доцкан је и вече...« 
»»Та молим вас...«« »Него није овде Стана.
Де, испричајте ми, ја те ствари волим...

Та она је крива, то сам ја већ знала.
Е, видите. С Томом? Та шта говорите?
С њиме се слепила. Лажов један, подлац!
Не бих на по хвата близу њега стала...

Право сте имали. Сад га она храни.
Ленштина. Нека је. Овај... где сам стала?
Тек уз реч... Немојте мислити што треће...
Хтедох, овај, рећи иду благи дани —

Па седите ближе, шта сте повукли?
Овај... либаде ми једно ново треба,
Па знате ли ко би јевтино ми шио?...
Седите ту ближе. Та нисмо се тукли!

Добро сте задригли... Па како без жене?
Прснуће вам богме образи од здравља...
Па ви тако самац. Тешка је самоћа,
Од ње нико више не пати од мене.«

»»Да вам урок није, и вас здравље служи.«« 
»Та јадно ми здравље — све ми нешто смета:
Сама, увек сама, па ми већ додија...« 
»»Јест', самоћа мене, човека, растужи.««

»Како да не, прико. А ја, боже слатки,
Већ година дана. Тешко је без мужа.« 
»»Разумем вас, пријо, сад вас тек разумем.
Што реч и векови у друштву су кратки.««

»Јао, баш што кажу! Него на сокаку
Има разна света: да угасим свећу?« 
»»Па можете, пријо, и затвор'те врата.
Душа се божански разлива у мраку.««

(Без датума)