ПОСЕТА
Дремеж пао на бол, мисли — жеља нема;
Душа као сва у телу; умор стеже
Ноге, руке, очи, главу и све дрема;
Апатија и клонулост миру теже.
Апатија и клонулост — речи ствари;
А досада преко свега мили, тиска,
Тежња среће видна, празна — нигде чари,
Нигде ичег да се жали, да се иска.
Јутро, подне, вече,
Небо мутно, ведро,
Киша, сунце, радост,
Прошлост, љубав, младост,
Страст, навике, жуди,
Борба, слава, људи,
Око сузно, чисто,
Лица нова, знана —
Увек сваког дана,
Увек једно, исто.
Увек једно исто понавља се, ето,
Монотоно, тромо, без икаква циља;
И откуда, зашто, чему зима, лето,
Дани, звезде, земља, човек, камен, биља.
Увек једно исто, увек исто, једно!...
Одвратност се шири животом и смрћу,
Одвратност се шири језиво и ледно
И пада, притиска, а магле се згрћу.
Кроз полусвест једва
Опажа се тама
Пространа и бледа,
А нема погледа;
А и мисли није,
Само срце бије:
Можда виче, зове
Мисли, жеље, снове,
Што их самрт пири
Док се тама шири.
Свуд се тама шири и по њој се крећу
Неке сенке што се, устремљене, нагле
И прилазе, вуку, у поворци слећу;
Не види се ништа, негде носе магле.
И, костију, крви к'о да сада неста!
К'о да све ишчезе неосетно мину!
Зар ничега нема? и зар живот преста,
У визије своје разли се и плину.
У облик пре свега,
У постања своја,
У пролазност трајну,
У вечитост тајну
Атавизмом неким
3а старим далеким —
Дух човечји бега
И на простор стаје,
Разум не зна где је,
Око њега шта је.
Разум не зна где је, а дух тако ходи,
Посећује време и пределе трајне,
Колевку постања која све нас роди,
Смрт, светлост и живот и вечите тајне.
Најзад све је исто, и свест снова дође,
Хоризонат мисли ведрији је само.
Апатија неста и клонулост прође,
Ал' подсећај стоји да се ишло тамо.
1905.
