Поздрав Голубу
Четврт в'јека од кад шириш крила,
Гдје се српски говори и дише;
Харна су ти твоја Српчад мила,
Па т' љубезно свуда пригрлише,
Јере си им младе душе храна,
Одвраћаш их од злȏћа и мана'.
Што је часно, што је Богу драго,
То из тебе научити могу,
Род да штују, језик – своје благо;
Жарку љубав, братимствену слогу.
За тај наук и знање честито,
Харни смо ти „Голубе“ вјечито.
Па желимо, да за многа љета,
Ти похађаш соколиће младе,
А они ће к'о пчела из цвета,
Твојим штивом душу да засладе:
Да им срце буде племенито,
Харни смо ти „Голубе“ вјечито.
А сад топло још молимо Бога,
Српчад мила, соколићи сиви:
Чика-Јову на многаја многа,
Свемогући да дуго поживи.
И нека му све труде награди,
Што полаже за нараштај млади.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 2., у Сомбору, 15. јануара 1903., стр. 20.