Под чемпресима
Под чемпресима тамним,
Уз једну пољску ријеку,
Кô сморен путник сам лежо
У рујном кукуријеку.
Из модре високе ражи
Грличин чуо се глас;
У злату вечерњег сунца
Сваки је рудио клас.
Мој поглед лутао је
По мору свилена класја,
Кад твоја мила ми слика
У пуној радости засја.
У твоје расуте косе,
Уз један мирисни дах,
Вечерњи пурпур је падô
Кô црвен и сјајан прах.
Уз пратњу лептира сњежни'
И тихи шум са грана,
Ти, драга, ишла си мени
Кô срећа помрлих дана...
Вјетар је мрсио лако
По твоме њедру влас,
А за тобом је стизô
Грличин топли глас.
И док је тонуло сунце
За далек гребен плави,
Ја видјех у златном класју
Гдје друго сунце се јави:
У ноћи очију твојих
Ти си ми носила дан;
На сусрет хтједох ти поћи,
Но бијах кô прикован...
И би ми кô да ме покри
С бехаром широка грана:
Нада мном ти си била
Сва топла и насмијана...
Из твога осмјеха слатка
И жарка кô смирај сам
По мени бијеле руже
Кô сњежни падоше прам.
Из вруће високе ражи
Грличин глас је звао,
У врху чемпреса старих
Пошљедњи пламен је сјао.
Од среће ја бијах умро,
А ти, у љепоти свој,
Нада мном сама си стала,
Кô дивни споменик мој...
Но када се из сна пробудих,
Студена зора је била...
О моја студена окна
Гавран је ломио крила...
И јад и мрачна туга,
У љутом чемеру свом,
Кô растопљено гвожђе
По срцу падаше мом...