Под бехаром
Јахао сам коње, ашиковô, пио
Али нигда нисам 'вако рахат био.
Гле, велико сунце упрло стријеле
На зумбуле плаве и ђуле бијеле,
На гранате смокве покрај шедрвана,
На севлије вите од стољетних дана,
И танке мунаре сред равна Мостара,
Што се сав бијели од росна бехара;
Па кô да би један голем рубин био,
У хиљаду боја трепти шехер цио,
Док Неретва плава о крш се разбија
И сребрни галеб над њоме се вија.
Па још како овдје мирише мелекша,
И зелена трава од памука мекша,
И бијели цвијет трешње и јасмина,
Кô махала куда пролази Емина!
Ах, Емина! Само ту да ми се јави:
Да јој мрсим свилу увојака плави',
Да ижљубим грло и под грлом што је,
Па сан када тихо склопи очи моје,
Да ме маше китом бијела бехара, -
Би ми тада био џенет без карара!