Повратак
"Као зраку сунца врела,
Младог орла сила лета,
И мене је однијела
Врућа жеља широм свијета.
Дивна мома, шљедом трајним,
Зрачила ми пута дуга;
Дивна нада с вијенцем сјајним
Бјеше мјесто вјерног друга.
Кол'ко пута с вајом јада
Провео сам такве ноћи?!
Ал' ми увијек шапну нада:
"Иза ноћи дан ће доћи".
Малаксалој души крила
Бијеху њене ријечи жарке,
И њезина пјесма мила
Није била гласак варке.
Да, пехаром слатке среће
Прелио сам души ваја:
Са благом се синак креће
Крилу свога завичаја.
Ох, како ћу весô сада
Љубит мајку, оца мога!
Како ли ће сеја млада
Загрлити брата свога!
Какво ли ће, моје цвијеће,
Радовање твоје бити!
Од љубави, силне среће,
Низ лице ћеш сузе лити".
И уморни путник сада
Стиже двору очевоме:
"Оче, мајко, сејо млада,
Ход'те ближе срцу моме!
Загрљај вам ево спрема
Живом жељом путник млади".
Ал' одзива нигдје нема;
Душа стрепи, гину нади...
Нема гласа... Груди трну,
Срећу зави вео коба;
Над главом му гавран пр'ну:
"Сви су твоји посред гроба".
У Мостару, 6. јуна 1890.