Победник
Петама сте мене погазити хтели,
Са главе ми калпак у прашину стрти;
Но у мени моји богови су бдели,
Па се ругах вама и бурама смрти.
О оклопе срца скрших ваших хорда
Све наџаке оштре и сва копља горда.
Копитама белца, у чију је гриву
Ореада једна бујне руже плела,
Ја преорах ваше угаре и њиву,
И белегу мачем ставих вам на чела.
Сада на међама ваших река стојим,
Из кацига ваших свога белца појим.
Сам запињем стрелу. Моји су другари
Снага мога срца и сјај вере лепе:
Они су ми копља, штитови, ханџари,
И буре што гоне ваше хајке слепе;
Они су ми једра и кормило лађа
И тимори гдје се моја зора рађа.
Заман! Ваших труба вихори ми нису
Скрхали барјаке - цигли пао није!
Јутрос сам их, ено, на ономе вису
Сврх градова ваших посадио свије';
Па к'о пламенови пожара се вију
И китама златним о бедеме бију.
Свршено је. Сада с огарима својим
Сврх копаља ваших и оклопа крути',
К'о храстово стабло сав у зори стојим,
Док пода мном ногом копа белац љути;
С врха копља мога, побј'ена у трави,
Горди ор'о кликће са круном на глави.