Планинско јутро
У модром небу,
Тамо далеко,
Избија зора рана.
Из једног округлог окна,
Што се једва црвени
Над оштрим планинским ртом,
Помаља лице своје
И радосно се смије,
Кô душа ведра,
Кô мило биће неко
Што нам насусрет хита
И топле руке пружа
Да нам се јави.
Са њеног сребрног њедра,
Пуног пурпурних ружа,
Кô први лептирови
Разлијећу се плави
И меки бијели снови.
Неки високо, тамо,
У мирно небеско кубе
Дижу се и губе,
Док други доли,
По раном зеленом злату
Зелених круна,
Падају тихо,
И с раним прољећем шуме,
Њишу се, поздрављају ме, -
И моја душа
Као да слуша
Јецање харфиних струна
Како све ближе
Стиже
У глухи планински крај.
Још дуго чекати нећу,
И младо ускрсло сунце
Све небо запљуснуће
Пехаром златне крви,
Да пошљедних звијезда
Угаси сребрни сјај.
Већ чујем далеке гласе
И зоре шири је полет.
Ја овдје, на врху крша,
Усамљен стојим.
Пода мном водопад бије,
Пада и рије,
И разбија се;
Струји
И хуји,
Тутњи и грми
Низ понор стрми,
Кô вјечна дубока пјесма,
И сјајним сребрним прахом
И рубинима својим
Засипа дивљу травку
И сиву голет.
Тамо, дубоко доли,
Гдје лебди магла плава,
Језеро спава
И плодна раван лежи.
Около, уз голе гране,
Убого стоје
Колибе раштркане;
И гдјегдје пламен свјежи
Букти и баца
Веселе искре своје.
И тамо, под горским пасом,
Из тјеснаца,
Бик један широким гласом
Поздравља рани дан.
По замагљеној равни -
Широм ораних њива
Кô црне мичу се сјенке
Први сијачи наши;
Жилавом машу руком
И њихов широк и ланен
Рукав лепрша.
О, како златно зрње пада
У младе свјеже бразде,
У материна њедра
Што му топлоту нуде,
Да надојено снагом,
Пошље кратког сна,
У сјају благослова
Ускрсне снова
И, као златан талас,
Зашуми с родне груде!
Ја гледам и гледам,
И мени све се чини:
За сваком стопом
Радника оних
Остаје једна
Свијетла стаза,
И капи златне крви
По њој трепте и горе
Кô крупни расути рубини;
И кô да из сваке бразде
По један висок израста ловор
И сагиње се доли,
Па врхом зелених круна
Милује знојна чела...
Слушај!
Са озарених брда,
Што им на сњежне врхе
Јутро корале сипа
И кристал сам,
Чују се гласови крда,
И претходника златног
Весело звоно звони,
И сва ширина плава
Постаје један храм,
И света служба тече:
Пуна смарагда сјајних
Радосно врела шуме,
Кротко се свија грање
Молитве пуно,
Мирисом травке младе
Свод широк каде,
И у свјетлости благој
Будна се вију јата,
И кротке душе поје и славе
Прве дарове оца.
Тамо, високо, гори,
Пред ведрим олтаром неба,
Као кандило једно,
Пламени колут гори;
А пред њим, у златном блијеску,
Своја широка крила,
Развија орô један
И кликће.
Каква љепота!
Свега ме покрило сунце
Топлим свиленим пурпуром,
И танке његове стријеле
Забадају се свуда,
И свуда кô да тече
Златна румена крв;
Док тамо, доли,
Гдје у вијенцу трскâ
Језеро бистро ћути, -
Умире магла сива;
И са студених њива
Кô да све више и више
У плави круг
Расту и гори дижу се,
Под једним широким крстом,
Робови вјечни...
И кô да ћутим по мени како
Из њихових жуљавих шака
Све здраво пада сјеме
И расипа се сјајно
Кô раздробљене звијезде;
И кô да једна рука,
Из чијег прозирног длана
Црвене капи бију,
На њихно знојно чело
Полаже трнов вијенац
И ореолу сјајну...
И света служба тече,
И кроз широки храм
Све звони један одјек сам:
Осана!
Осана!