Папагал и мачка

Папагал и мачка
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Неко купи папагала, донесе га дома и метне га у један леп кавез, гди он по свом обичају начне све што зна говорити и појати. Дође дома па мачка, гледа га са свих страна, чуди се која је то беда. Запита га које и откуда.

„Ја сам птица”, — oдговори папагал — „родом сам чак из Индије. Овдешњи домаћин купио ме је данас, и малопре днео ме и ставио овде. — „О несмислена и нерасудна сатвари”: , — рече му мачка — „само oд малопре си дошао у ови дом, пак чиниш толику вику и праску. А не знаш, јадан, да ја, у овој кући рођена и одрасла, да десети део твоје ларме учиним, господар и госпођа и сва кућа би на ме скочили; а ти, који нимало не знаш обичај места у коме си, с крајњом смелостију и продерзливостију, не бојећи се ни најмањега противоречија, зачињеш толику хуку-буку и калабалук!”

„Не буди ти жао, госпо мацо,“ — рече јој папагал — „међу мојим и твојим гласом ваља даје каква нибуд разност и отличност, кад тебе нико радо не слуша да маучеш, а мене колико више говорим и вичем, толико ме драже купују, лепше држе и радије имају.”

Наравоученије

Видимо неке да млого говоре, али лепо, разумно и к свачему пристојно, и свак их радо слуша ако ћеду цели дан говорити. Ови је особити дар, другда и саме природе, но врло ретко, по вишој части обаче, гди се совокупи с јестественим даром лепо воспитаније и наука. Ко од саме природе много може беседити, има весма живу фантазију, тојест воображеније, но не имајући довољно потребна материјала, брзо му, штоно реч, оса'не вода; усиљује ли се пак и тако да истом говори, онда клепеће као клепетуша. Ако ли је такови и довољно материјала сабрао, или чрез чтеније или чрез опхожденије, а нејма довољно расужденија и искуства својему говорењу потребни ред и расположеније учинити и дати, он врло ласно пада у блебетање и разумним слишатељем досадан бива. Ко одвећ много говори, обично мало мисли и суди, и оно што мисли све му је непостојано и замршено, језик му пред памећу трчи, нити је кадар себи времена дати да расуди о оном што мисли рећи. Отуда бива да такови себи сваки час противослови, и без свакога намјеренија лаже баш и кад најмање о лажи мисли. Ко год није кадар у време мучати, са вниманијем друге слушати, и сверх свачеса што чује тврдо и постојано судити, он ће моћи блебетати више него колико ти драго, ал' паметно неће никад говорити. У ову погрешку имући људи и господска деца всегда почти падају, зашто их кваре, за свашто што говоре хвалећи их не исправљајући. Зато се обичава рећи: говори као папагал, сиреч не мисли 180 нити суди о оном што беседи.

Друго чему нас басна учи ово је: да не чинимо непристојна сравњенија и сприуподобљенија, као мачка која полаже себе у сравњеније с папагалом. Иста ствар која једному може лепо стајати, другому стоји весма ружно. Ево како прекрасно о овом Филемон учи:

Тоν μη λέγοντα τών δεόντων μηδέ εν
Мακρόν νόμιξε κ΄αν δύο είπη συλλαβάς,
Тоν δ΄ευ λέγοντα μή τις νομίση μακρόν,
Мηδ΄ άν σϕόδρ΄ είπη πολλά και πολύν χρόνον.
Тεκμήριον δε τούδε τον Όμηρον λαβέ.
Оύτος γαρ ημίν μυριάδας επών γράψει,
... Άλλ΄ ουδείς Όμηρον είρηκε μακρόν.

„Ко нам не зна рећи ништа да ваља су две само речи, он је дугоречив; благоглагољива нико не вмењава за многословљива и весма много кад беседи и за дуго време. Приклад у овоме Омира ми узми: ови нами стихе бешчислене пише, но нико Омира не назва дугачким”.

Прекрасан је дар умети беседити и пристојно времену и људма знати како са старијим, како ли с подобним себи, с здравим или с болним, с веселим или скорбним. Нашем архимандриту хоповском, Хаџи-Захарију, болну, дође на посјештеније старац Вуја из Ирига, пак уза сваку реч: „Моли се богу, господине”, док се оном досади, пак онако болестан стане викати: „Та прођи ме се, старче Вујо, ако бога знаш! Та богу се молим, нећу се теби молити!” Ово придодајем овде, ибо ова би често бивала фаворит преповетка мојега благонаравнога Теодора Милутиновича. Но он би је тако лепо знао казивати да и плачеван морао би се насмејати.

Сврх свега ово нека добро знамо: да ко је год красноречив, ако он своје красноречије злоупотребљава, о пристојности, чесности и благонаравију не марећи, познатој истини и општему добру не поборствујући, неповине и поштене људе злословећи, све његово красноречије крајњега је похужданија и отвраштенија достојно. Ево како мудро о овом Плутарх пише: „Λόγος τροϕή διοανόιας εστί, τούτον δ΄ακάθαρτον η πονηριά ποιεί των ανθρώπων: Слово је храна ума, али га лукавство человеческо нечистим чини. Блажен ко лепо говори а лепше твори!”

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.