О српском језику/6

←Поглавље 5

О српском језику Писац: Бошковић Јован 6. О „садашњем стању“ српске граматике.

Поглавље 7→

Бошковић, Јован (1888). О српском језику. Београд: Штампарија Краљевине Србије

6. О „садашњем стању“ српске граматике.

Књижевницима у Београду биће познато, да се од некога времена ради на том, да се један пут досадашње уређење наше школске комисије промени на боље. По тој промени моћи ће, кад затреба, и стручни људи изван комисије позвани бити у помоћ, да прегледају и оцене рукописе, који су намењени да буду школске књиге. Према томе је и мени, који несам члан тој комисији, у декембру месецу прошле године (1866) послана „Мала српска граматика“ г. А. Васиљевића, за основне школе, да кажем о њој своје мишљење.

Знао сам да се писац те граматике, по дојакошњем раду свом, може пре бројити међу енциклопедисте него међу специјалисте, јер он до сад писаше готово саме критике, антикритике страна 76 и реферате: о српској историји (малој и већој), српској граматици, логици, општем земљопису, реторици, учитеља руског језика, кратки преглед Хеглове философије, о буквару и методу букварском, о драми, о историји философије, и о философији самој, и т. д.; али сам судио, да ће он, који до јако понајвише само рушаше^[1], хтети и сам да изида нешто добро; да ће, велим, кад се већ једном наканио да зида, ако ништа више, а оно знати и хтети употребити сав напреднији рад у тој врсти српске књижевности: па се у напред радовах, што ће у основним школама лоша књига бити замењена бољом.

Али се, на жалост, преварих у падању. Прва страна уверила ме је, да сам сувише очекивао, и ја станем писаљком бележити у самоме рукопису (по чистим полустранама преполовљених табака) своје примедбе за школску комисију. Ја то не бих чинио по туђем рукопису, али је било много којешта за примећивање, а страна 77 школској комисији ваљало је брзо дати рачуна. Моје примедбе нарастоше готово за половину самога делца, и ја трећи дан (поред многих својих послова) вратим комисији рукопис са својим примедбама. Али се од мене заиска и реферат, и ја га у кратко написах, позвавши се на доказе у самоме рукопису.

Школска комисија добила је два реферата о тој граматици: од једнога члана свога и од мене. Таки реферати не шаљу се никад писцима школских књига. Али овога пута — „погрешком експедиције“ министарства просвете — би послан у Пожаревац само мој реферат у оригиналу. А г. писац мале граматике, место да се користовао њиме и онима мојим примедбама., нашао је за добро да ми одговори у Даници, али тако, да је наводећи речи из мојега реферата изоставио све оно, што се њему неје свидело, или што му не иде у рачун. С тога ћу овде да наштампам сав тај реферат, и то обичним словима оно, што г. Васиљевић наводи, а рукописнима оно, што је он изоставио.

Ево те оцене, коју је заиста „вредно предати јавности као важну карактеристику наших страна 78 ученик мужева^[2] овога времена“, — као што „апологија“ вели; али не осакаћену, него овако целу:

„ОЦЕНА МАЛЕ СРПСКЕ ГРАМАТИКЕ г. А. ВАСИЉЕВИЋА ОД ЈОВАНА БОШКОВИЋА.

„Мане:

• „1. Дефиниције неке не одговарају ствари.
• „2. Терминологија, местимице неје удесна.
• „3. Нема гдешто понеких важних ствари, као: деоба самогласних на мека и тврда, а сугласних на јасна, зубна, уснена, грлена, непчана, и пискава, која је деоба важна ради претварања гласова (јунак, јуначе, јунаци; рекох, рече, реци; смишљен, кажњен, љубљен, сломљен); страна 79 — нема ни помена о акцентима и дијалектима; нема примера за неке облике именичне; — несу исцрпени сви придеви; — нема наставака за компаратив; — несу исцрпени бројеви; — не показује да заменице 3-ћега непознатог лица могу бити личне, упитне и односне; — несу исцрпене све заменице; — нема 7-мога падежа нигде код имена; — не показује, да се код глагола може бити: повратно, узајмично и пасивно (мијем се; мрзимо се; да се казни = да буде кажњен; родио се = би рођен); — нема правога погодбеног облика (радио бих); — нема примера за многе и многе глаголске облике; ни код имена ни код глагола не говори готово нигде о претварању гласова.
• „4. Има по нешто сувише, и то: од сваке врсте речи по две дефиниције: ужу и ширу; — сувише је што има формацију само прилога и предлога, а од имена̑ (именице, придеви, заменице, бројеви), глагола, савеза̑ и усклика̑ не; — сувише је што има употребљавање падежа и времена, као и неких фраза, што управо иде у синтаксу.
страна 80
• „5. Не види се ^[3] да је писцу познат историјски правац у науци и компаративна словенистика. — Он не дели имена на мушки, средњи и женски род, сва три с наставком и без наставка у 1-ом падежу једнине, дакле са свим просто и природно; нити глаголе по схими (σχήμα, schema) изведеној и састављеној из природе ових 10 словенских језика, по којој глаголских врста има шест, с наставком: ти, нути, ѣти, ити, ати, овати, а раздела дванаест. Разделе имају само 1, 3 и 5 врста. Прва врста дели се по свршетку свога корена и претварању слова на седам раздела. Трећа врста има два раздела а пета три раздела. Ови су раздели постали тим: што једни глаголи имају исту основу за све облике, а други имају за неке облике (инфинитив и друге) једну, а за остале (садашње време страна 81 и друге) друкчију основу. Још има само три неправилна облика: дам, јем и јесам, па су онда заиста исцрпени сви глаголи.
• „6. Меша праве глаголске облике с фразама. Прави су облици на пример: рећи, речем, рекох, (говорах), реци, рекао, речен, рекући, рекавши, а фразе су: рекао сам, био сам рекао, рећи ћу, рекао бих, бићу рекао, ако будем рекао, био рећи и т. д. које све иду управо у синтаксу. Али, ко баш, хоће да их зове „сложеним облицима“, онда је доста да каже на крају глаголских облика, један пут за свагда, ово: сви сложени облици без изузетка постају, кад се активноме партиципу (рекао) или инфинитиву (рећи) дода који од ових облика: сам, био сам, бих, бићу, ако будем, или: ћу и био.
• „7. Незгодно је у овој књизи: што деоба прилога и савеза по значењу њихову претпоставља у са свим мале деце више логичких појмова, него што се у њих може наћи, или које њихов век врло тешко може разумети и схватити. А деоба опет прилога и предлога по саставу њихову или је погрешна или недовољна.

страна 82 „За све ово вади писаљком забележене доказе у самоме спису.

„Добре стране овога делца јесу:
• „1. Разумљив начин казивања.
• „2. Чист српски језик (не гледајући на местимичне погрешке).
• „3. Органски правопис.“

Читаоци сад могу судити шта вреде оне речи у апологији: „ја не мислим, да у том моме послу нема никакве погрешке, и кад би ми ко те погрешке озбиљно приметио, са жељом, да се оне исправе, ја би(-х) то радо примио.“

Г. писац неје наденуо имена томе свом чеду, него га је уредник Данице крстио „апологијом“, које тек треба погађати шта овде значи; јер грчка реч „апологија“ има више значења, као: брањење, правдање, одбрана, похвала. Ја само не дам рећи, да је онај чланак одбрана, јер бранити се од кога или од чега претпоставља нападање; а ко још оцену с разлозима зове нападањем?

Истини за љубав, а пред поштованим читаоцима својим, најпре ћу да покажем „шта сам хтео“ са оном својом оценом, па ћу после да одговорим на саму „апологију“.

страна 83 Ми смо у Србији увек били назадни у књигама о језику. Кад су бољи књижевници сазнавали законе српскога језика из „народних умотворина“ и из Вукове граматике пред речником од 1818-те, тада у Србији беше „славеносербскій“ језик у највећем јеку; — године 1850-те изађе Даничићева „Мала српска граматика“, али у Србији владаше Стејићев правопис, Вујићева граматика и Исаиловићев речник, све троје званично, јер се тада мислило — по замућеним појмима о језику и о државноме праву — да у свима другим наукама ваља научне распре да расправља сама наука, а у филологији треба сва питања у распри да прекине државна власт постављеним државним законима, а не да се остави представницима пауке, да из самога језика изведу правила; — године 1858-ме појави се Даничићева научна „Српска синтакса“, али се из Сретеновићеве синтаксе од 1861-ве и 65-те не види, да има на свету Даничићеве синтаксе, „која науци онако са свим одговара“; — године 1863-ће издаде Даничић своје „Облике“, али се по нашим средњим школама и данас учи из Вујићеве граматике (ново издање, новим правописом), страна 84 која је у разређивању облика: непогођено подражавање познатој, бољој разредби и напреднијем знању.

„Хтео сам“ дакле с оном својом оценом, да обратим пажњу школске комисије — а преко ње и министарства просвете, коме је она консултативни одбор — на то: како су наше школске граматике српскога језика све, мање више заостале иза напретка у науци. Мени оваки, посао неје првина. Ја сам устајао и устајем с разлозима на све оно, што не одговара садашњему стању науке о језику, носило то име какво му драго.

На реду је да упитам: за што српски граматичар у години 1866-тој не ће да зна за Даничићев изврсни рад око српскога језика?

Да ли за то, што је 1861-ве писао, да се Даничић „слабо разуме“ у деоби глагола; да се у његовој синтакси „више огледа труд, него ум аукторов“; даље, у колико Даничићеви разлози „одговарају садашњем стању науке“, колико је Даничић „вешт“, какав је „зналац“, како је Даничић у својој малој граматици „преписао Ханкину деобу глагола“ (као да и од Ханке има особита каква деоба глагола!) и т. д.? страна 85 (види Трг. Нов. од 1861, бр. 27, 28, 29). Али противу нашега енциклопедисте стоје тада специјалисте првога реда, филолози опште-словенски, руска академија за науке и поједини људи, припознати у свој Европи за коловође у науци! На пример:

1. За научну синтаксу Даничићеву — „једноме између најтежих делова у граматици“ — написа Ф. Миклошић још 1858-ме (Срб. Нов. бр. 97) између осталога ово:

То дело „не само еминентно одговара реченом искању (да су примери узети из књижевности, и то не само свога времена, него и старије и најстарије), него се и згодном разредбом, прецизијом и потпуношћу врло добро одликује. У њему не само нема ни једнога правила не посведочена, него су и примери из литературе узети; даље ни један период српске литературе није прескочен, него су споменици њезини од дванаестога века до наших дана с марљивошћу, којој се доиста дивити треба, испитани и за синтаксу поцрпени.... Али му на његову са свим изврсном послу не може нико већма захвалити од писца ових врста (т. ј. Миклошића), који је к двема књигама своје поређене граматике, страна 86 у којима је наука о гласовима и формама, рад скоро додати још једну о синтакси, и којему у овом послу Даничићеву стоји све, што му из важна дела српске синтаксе треба, и који ће осим тога из њега поцрпсти много оштроумних примедаба опште вредности. Потписани мисли да има право казати; да ни један словенски језик о својој синтакси не може показати овако ваљана посла, као српски у овој књизи. По свему овоме ваља желети да свршетак дела што пре на свет изађе.“

Август Шлајхер — а то је онај „једини филолог, кога руска академија познаје“ да би кадар био написати књигу о поређеној словенистици — у Куновом и своме тромесечнику „Beiträge zur vergleichenden sprachforschung“, на ком раде филолози из Берлина и остале Немачке, Женева, Цириха, Прага, Беча, Угарске, Копенхаге, Христијаније, Лондона, Оксфорда, Дублина и северне Америке, — вели о Даничићевој синтакси ово:

„С великом марљивошћу и огромном ученошћу у скромноме облику написана изврсна књига!.. Она се истина не тиче толико читалаца наших „Beiträge“, али много вреди за Словене свих страна 87 племена, будући прво таково дело, колико ми знамо, по што словенсву синтаксу до новијега, времена беше обичај само маћешки обрађивати.“ (Књига II, 1861, стр. 217.)^[4]

Чешки „Slovník naučny“ Ф. Л. Ригера, на ком раде око 150 најбољих књижевника чешких, пише о Даничићу ово:

„Али највећа су му дела „српска синтакса“, која је бисер свеколике научне књижевности јужно-словенске, и „рјечник из књижевних старина српских“, што управо сад излази. Даничић је највећи лингвиста у Хрвата и Срба, и тим је најбоље исказано шта вреди“ (Део IV, стр. 367, у Прагу 1865.)^[5]

страна 88 2. Кад стаде излазити Даничићев „Рјечник“, Миклошић ценећи писца, „који је за српски језик а сад и за старине својега народа стекао високе заслуге“, написа (у Вид. Дану 1862 бр. 38) ово:

„.... Види се да није мало домаћих извора за познавање старога живота српскога са сваке стране, па се ваља надати, да кад један пут истраживање обузме ову драгоцјену грађу, коју да богме треба још сложити и са страним изворима, онда ће се моћи показати живот српскога народа онако, како у овај пар не би човјек мислио да може бити.

„Да би се до тога дошло, учињен је велик корак дједом г. Даничића. Речени су споменици писани језиком, који данас разумију само они, који се баве око језика, а ни они га не разумију свуда потпуно; јер садашњи језик српски не зна за многе старе ријечи своје, па тијем ријечима треба тек тражити значење, поредећи мјеста, на којима која долази, а често и сродне језике узимајући у помоћ, особито словенске, а не ријетко и језике сусједних народа: грчки, италијански, маџарски, арбанаски, а за доцније вријеме и турски.

страна 89 „У дјелу је Даничићеву намјера да се уклоне таке тегобе, које су у језику, и ваља признати да му је то изашло за руком са свијем изврсно: у томе га потпомаже његово темељно знање словенских језика и његово свуда довољно познанство с онијем језицима, из којих су примили Срби ријечи. Оваки лист.... засвједочава помњу и филологијску тачност у писца.

„Али би врло погријешио, ко би мислио, да књига ова има вриједности само за језик; јер је писац узео и ова имена људи и мјеста, и с тачношћу, којој се доиста ваља дивити, побиљежио сва мјеста гдје се налази које име. То чини те историк и географ управо не може бити без ове књиге.... Погледајмо за лична имена:.... и за имена мјеста:.... па ћемо се лако увјерити да имамо посла с дјелом, које је разумно засновано, с великом тачношћу и темељним знањем изведено, тако да без њега не може бити нико, ко се бави старином српскога народа — које тек праву вриједност даје познатим до сада изворима за историју српскога народа, чинећи да се они могу с коришћу употребити, и које ће бити постојан споменик научној озбиљности својега писца.

страна 90 „И ја сам пређе имао намјеру освијетлити (начином којим је овдје учињено) српске документе које сам издао, и посао мој, још прије неколико година бјеше далеко напредовао, кад ме други послови сметоше те га не могох наставити: а сад, разгледавши прву свеску дјела Даничићева, могу са свијем миран оставити на страну свој одломак.“

„Отечественныя записки“ (од 1864, мај, стр. 370) донеше оваки суд:

„Млада српска књижевност праведно се може поносити речницима Вуковим и Даничићевим, каквих немају још ни друге словенске књижевности, старије и богатије од српске.“^[6]

Руска академија за науке, уважавајући филолошке заслуге Даничићеве, изабра (1864) писца српске синтаксе, речника и облика себи за члана. Те тако је Даничић (после Вука) други Србин, који је заслужио да буде руски академик.

страна 91 Године 1865-те саставило се у Москви друштво, које ће по примеру Даничићева речника, да напише: речник из књижевних старина руских.

Заслужни филолог руски и опште-словенски, академик И. И. Срежњевски, пишући нешто о речнику словенских језика (у Записима руске академије, 1866) и прегледајући том приликом дојакошњу лексикографску радњу у појединих словенских народа, вели за Даничићев речник ово:

„Речник тај не може се назвати потпун, али не може се не назвати богат зборник речи, израђен са Востоковском савесношћу. То је најбољи речник од свију до сад изданих о старим дијалектима словенским.“^[7]

3. Што се тиче „Облика“.

Како је с деобом разноликих глагола словенских од увек било највеће натеге, то ћемо страна 92 најпре да прегледамо у кратко историју глагољске разредбе.

Од како је словенске филологије, у данашњем смислу, зна се управо само за три различне деобе глагола, а то су: Добровскога, Миклошићева и Шлајхерова.

Прво. Јосиф Добровски (или правим именом својим „Дубравски“), отац словенистике, разредио је словенске глаголе двојако, и то:

а) Најпре у првом де̑лу својих „Institutiones linguae slavicae dialecti veteris“ (Веч 1822), где говори о „облицима“ глаголским (formae verborum, стр. 346 и друге), „по облику“ њиховом на шест врста, без икаквих даљих последица, — овако:

I. 1. да, бн, пѣ, мꙑ, чоу — 2. нєс, раст+тн. II. помѧ-нѫ+тн. III. раꙁоум-ѣ+тн — вид-ѣ+ти и сто-ꙗ+ти место: сто-ј-ѣ+ти, IV. ꙗв-и+ти V. игр-а+ти — ор-а+ти. VI. коуп-ока+ти (єка).

б) Али кад дође после до мењања глаголских облика, он остави ту своју прву деобу, па разреди све глаголе „по инфинитиву и аористу“ на три промене и на шест раздела страна 93 (део II, de vocum flexione, стр. 520 и даље) овако:

1. промена: A. би-ти: ви-хъ, биѥши; B. глагол-ати: гол-ахъ, голѥши;
2. промена: C. нєс-ти: нес-охъ, нєсєши; D. ми-нѫти: нѫхъ, мниєши;
3. промена: E. ꙁр-ѣти: ꙁр-ѣхъ, ꙁриши; F. твор-ити: р-ихъ, риши.

Ове се деобе држаше и Копитар у своме „Глаголити“ (Беч 1836, стр. 60 и друге):

1. A. бити: биѥши; B. глаголати: лѥши, маꙁати: мажєши;
2. C. нєсти: нєсєши; D. винжти: кинєши;
3. E. ꙁрѣ-ти: ꙁриши, лєжати: лєжиши; F. волити: волиши.

То исто чини и Ханка у својој мајушној књижици „Правопис чешки“ (Праг 1844 шешто, а 1849 девето издање), и ако са мало промењеним редом:

• A. = II. píti: piješ; B. = VI. volati: volaš (písati: píšeš, упућује на II.);
• C. = I. vézti: vezeš; D. = III. hnouti: hneš
страна 94
• E. = VI. hledêti: hledíš (hledí, hleď); — (VII.) shánêti: sháníš: (shánêjí, shánêj); F. = V. honiti: honíš.

— Јасно је дакле, да ни од Копитара ни од Ханке нема никакве особите деобе глагола.

Друго. Ф. Миклошић држећи се начела да деоба глагола, ради промене облика њихових, треба да иде на то, да буду у једној гомили сви они глаголи, који се у главноме на један начин мењају, — дели словенске глаголе по направи основа њихових, које пресуђују како ће се глаголима мењати облици. Глаголских основа пак има у словенским језицима од две направе: „за неодређени начин“ и облике који од његове основе постају, и „за садашње време“ с облицима од оте друге основе. С тога је Миклошић (1850 те) одбацио деобу глагола „на 3 промене и на 6 раздела“, на узео за темељ онај први распоред Дубравскога „на 6 врста“; али је при том 1-ву, 3-ћу и 5-ту врсту разредио „по основи инфинитива и садашњега времена“ на 12 (13) раздела, изведавши код прве: 7, код треће: 2, а код пете: 3 (4) раздела: те тако природније угомилао и заиста исцрпао све старо-словенске страна 95 глаголе, имајући при другом, поправљеном издању на памети још и осталих 9 словенских језика (види: „Lehre von der conjugation im alt-slovenischen“, Беч 1850, и одмах за тим „Formenlehre der alt-slovenischen sprache“ 1850, друго издање 1854, и „Vergleichende grammatik der slavischen sprachen“, део III, formenlehre, 1856). Ево те Миклошићеве разредбе глагола па 6 врста и на 12 (13) раздела:

1. 1. плєт, прѧд, 2. нєс, грꙑꙁ, 3. грєб, чрън, жив, 4. пєк, стриг, връх, 5. пьн, жьм, (дъм), 6. ꙁна, бн, коу, крꙑ, дѣ, 7. мр, вл, — +ти.
2. двиг-нѫ+ти.
3. 1. жєл ѣ+ти: желѣ-ѥши — 2. гор-ѣ+ти: гори-ши (место: гори-иши, које опет по асилимацији самогласних стоји место: гори-єши) и: лєж-а+ти (место: лєг-ѣ+ти): лєжи-ши.
4. хвал-и +ти: хвали-ши (место: хвали-иши = хвали-єши).
5. 1. дѣл-а+ти: дѣла-ѥши — 2. пис-а +ти: пиш-єши (место: писи-єши) — 3. бр-а +ти: бєр-єши — (4.) ча-ꙗ+ти: ча ѥши.
страна 96
6. коуп-ова + ти: коупоу-ѥши (воѥвати).

Долази додатак од четири глагола, који у садашњем времену немају уметка између основе и личног наставка.

Треће. Од Миклошићеве је у начелу друкчија деоба Шлајхерова. Он дели словенске глаголе „по основи садашњега времена“, разликујући најпре три промене: с уметком, без уметка и засебну. За тим разређује глаголе с уметком на двоје: на првотне и изведене, и на 8 врста. У првотне иде: I-ва врста са 2 раздела и 7 подраздела; II-га врста са 2 раздела; и III-ћа врста. А међу изведене припадају глаголи IV, V, VI, VII и VIII врсте (види: Die formenlehre der (alt-) kirchenslavischen sprache, erklärend und vergleichend dargestellt, Бон 1852).

Миклошићеву деобу примио је Даничић одмах 1850-те у својој „Малој граматици“. А кад после Миклошић написа историјску и „Поређену граматику словенских језика“ (део I, 1852; гласови; део III, 1856: облици; у II-ом страна 97 де̑лу — кад изађе — биће: творба основа^[8]; а у IV-оме: реченице или синтакса), и кад с тога писац небројених преважних дела за филологију и старине свих Словена изађе за словенске језике оно, што је Грим за германске, Ренуар и Диц (Raynouard, Diez) за романске, Боп и други за индо-европске, — тада сви бољи граматичари појединих словенских народа пођоше историјским и компаративним путем. Поглавити представници тога правца у других Словена јесу: у Хрвата — Јагић, Рачки и други; у Словенаца осим Миклошића: Јанежић и други; у Чеха: Челаковски, Хатала, Квјет, Зикмунд и други; у Пољака: Малецки, Сухецки, Трасковски и други; у Мало-Руса: Осадца и други; у Велико-Руса Т. Буслајев, страна 98 Ховански, Атанасјев, Котљаревски и други; у Лужичких Срба: Пфул^[9] страна 99 И тако, гледајући на деобу облила, „садашње је стање науке“ о језицима словенским Миклошићева разредба, која годи практичноме изучавању промене глаголских облика: јер сви бољи граматичари словенски оставише деобу Дубравскога, као недовољну и непотпуну, а не примише Шлајхерову, која може бити да је подесна за језикоучевна разбирања, али је заплетена (компликована), а иште и много претечних знања.

Погледајмо сада на Даничићеве „Облике српскога језика“ (Београд 1863). Писац је узео Миклошићеву заједничку деобу глагола за све језике словенске, разместивши особине српскога језика према њихову облику и према развитку особенога језика нашег. — А што се тиче деобе имена, ту је нешто друкчије. Овде Миклошић дели све именске облике на троје: на промене именичке (с простим придевима), заменичке и сложене (одређени придеви). Па страна 100 онда 1. Код именичних промена разликује 5 врста: раб-ъ, дѣл-о, рꙑб-а, пѫт-ь, камен- без наставка и по томе у првом падежу: камꙑ.^[10] Именицама су додане личне заменице без рода: аꙁъ и тꙑ 2. Заменичне промене казују нам различне облике личних, показних, односних, присвојних и упитних заменица. — 3. Сложене промене опет показују нам, како се на пример место: довръ+и (које стоји место: ј+ъ, да се не састану гласови, који не могу стајати страна 101 заједно), довра+ѥго, довроу+ѥмоу, доврѣ+ѥмь и т. д. — каже по закону о асимилацији самогласних: добрꙑй, добрааго, добрѹѹмѹ, добрѣѣмь и т. д.; а доцније контракцијом: добрꙑй, добраго, добрѹмѹ и добромѹ, добрѣмь (још су доцнији српски облици: добри, доброг-а, доброму или добром или добром-е, добрим — ꙑмь, ꙑимь — и добријем — ѣмъ, ѣѣмь —). Бројеви припадају или именичној или заменичној промени.

Даничић је у главноме примио ту деобу. Он ређа промене именских облика овако: именице, заменице, придеви, бројеви. Али после према особини српскога језика дели именице друкчије, самостално, ну са свим просто и природно: на именице мушког рода 1. без наставка: јелен-(ъ), 2. с наставком: Живк-о, Благој-е; средњега рода 1. с наставком: сел-о, пољ-е, 2. без наставка: племен-, танет-, небес-; женскога рода 1. с наставком: жен-а, 2. без наставка: ствар-(ь). — Заменице пак дели: 1. без рода: ја, ти; 2. с родом: све остале.

У Срба и Хрвата дакле „садашње стање науке о језику“ најбоље представљају Даничићева дела те врсте, јер до чега дођоше: Боп, страна 102 Пот, Грим, Ренуар, Диц, Макс Милер, Миклошић, Шлајхер и остали што предњаче на пољу науке о језику или поређене филологије; то је Даничић самостално употребио да осветли уредбе језика српског и хрватског: те се тако у његовим делима јасно огледа историјски се поређени правац новије филологије у опште; којега се не држати у књижевности српско-хрватској, значи заостати у науци филологијској, општој и особеној, а тврдоглаво се отпирати књижевним пословима тога правца, показало би право назадњаштво у томе.

Сад да пређемо на српску граматику за средње школе у кнежевини Србији. Она је изашла истина 1863-ће, али пре научнога посла Даничићева под именом „Облици српскога језика“. Писац њезин држи се у главноме Даничићеве деобе од 1850-те, али код глагола нарочито с овим изменама: 1-во Даничићева прва врста у њега је шеста; 2-го не дели глаголе по двема основама: за неодређени начин и за садашње време, те тако код глагола на ти и ети нема довољно раздела, и по томе несу добро угомилани глаголски облици.

страна 103 Преко првога прелазим, што неје тако знатно. Много је важније друго, јер је противу самога начела Миклошићеве деобе; а таково је самовољство могло доћи само од непознавања историјскога и поређеног правца.

По трећој врсти Миклошићевој иду само они глаголи, којима основа постаје наставком ѣ, на пример {{{1}}}. Глаголи првога раздела дакле не мењају основе, а у другоме имају две основе: за неодређени вид+ѣ а за садашње вид+и. И тако по првом разделу треће врсте мења се на прилику у српскоме: ум-е+ти, уме-м, уме-ју, уме-х, уме-јах, уме-ј, уме-јући, уме-вши, уме-о, ла (јужно: умјети, умијем, умију, умјех, умијах, умиј, умијући, умјевши, умио, умјела). Друкчији глаголи не иду овамо. Али гимназијска граматика утрпава у тај раздео:

• а) И оваке глаголе, као што је на пр.: мр-е+ти (мрѣ-ти, мр-єши, мръ-хъ, мрѣ-хъ и мро-хъ, мр-и, мръ-лъ), коме је основа мр, па се данас у инфинитиву и аористу шири у мр-ије+ти, мр-ије+х, а остали су му облици: мр-ем, мр-у, мр-и, мра-х, мр-ући, мр-вши, мр-ьо, -ла;
страна 104
• б) глаголе на таково ети, које одговара староме ѧти (енти) а не ѣти, као: попе-ти: попн-ем, кле-ти: кун-ем, же-ти (цедити): жм-ем (пьн-єши: нѧ+ти, клън-єши: клѧ+ти, жьм-єши: жѧ-ти — жѧ-хъ, жьм-ѣахъ, жа-лъ, жѧ-тъ);
• в) и оваке глаголе, као што су смје+ти (смије-м, смје-д-ох, смјед-ијах, смјед-авши) и дје+ти (дје-н-ем и дје-д-ем, дје-х и дје-д-ох, дје-вши, ди-о дје-ла): где је ѣ у корену, а неје наставак којим постаје основа;
• г) овамо не иде ни млети (мељ-ем, мле-х, мељ-ах, мељ-и, мељ-ући, мле-вши, мле-о, ла, мле-в-ен);
• д) глагол пре̏ти има облике: пр-ем, пр-ах, пр-ући, као мри-је-ти, — облике, пре-х, пре-вши, као видје-х, видје-вши, (само што после р испада ј), а облике пре-о, пре-т на особит начин, (испореди: застр-ьо, стр-т, види-о, виђ-ен). Тај глагол дакле не ваља никако узети за пример каквога раздела, као што то чини школска књига.

Тако исто ради гимназијска граматика и у шестој промени, где место 7 раздела има само 3.

Ну има ли ту онда свести о Миклошићевом начелу, да само оне глаголе треба стављати страна 105 у једну гомилу, који се на један начин мењају?!

Види се дакле, како гимназијска граматика има истина 6 врста, али нема 12 раздела, и како је при разређивању облика погрешено у њој у опште против Миклошићева начела.

Г. Васиљевић се у својој малој граматици држао поглавито гимназијске граматике, као што сам признаје; по томе се мане гимназијске књиге тичу већином и његове. Али у његовој граматици има још и нових погрешака, на пример:

Гимназијска граматика код глагола на ати поставља три примера: певати: певам, орати: орем и држати: држим (прем да држати, по историјској граматици, иде међу глаголе као што је видјети: видим), а Васиљевићева има само један пример: орати: орем. Противу тога има да се наведе: 1-во да певати има облике: певам, певају, певајући, певај; орати: орем, ору, орући, ори; а држати: држим, држе, држећи, држи; 2-го кад се орем узме за пример (које стоји место орј-ем — ору+ем), онда се не види за што на прилику: глодати има глођ-ем, метати: мећем — легати: лежем, викати: вичем, јахати: јашем — зобати: страна 106 зобљем, капати: капљем, храмати: храмљем, — везати: вежем, тесати: тешем, ницати: ничем и т. д.; 3-ће куда ћемо на пример са: брати: берем, гнати: женем и гнам, ткати: (т)чем и ткам, звати: зовем, кајати: ка-јем, грејати: гре-јем, кљув-ати: кљујем, снов-ати: снујем, и т. д. и т. д. ?

У осталом обраћам пажњу на то, да у Васиљевићевој граматици иду врсте оним истим редом, којим и у гимназијској; и да се и у једној и у другој говори о „врсним умецима“, као оно у Даничићевој малој граматици од 1850-те. У „Облицима“ већ тога, нема; тамо се говори „о основама“ и каквим наставцима постају основе.

Што ја замерам малој граматици, да „нема примера за многе и многе глаголске облике“, тим заиста неје речено, да је граматици за основне школе требало улазити у суптилности; него тим иштем, да у њој има за свако особито мењање глаголских облика по један пример, по један представник њихов, а не да се стотинама разноврсних глагола упућују на цигли један пример, те да се тим деца наводе на погрешно мењање глаголских облика страна 107 или утврђују у томе. — Ну г. апологиста вели: „То што нема, било би мана какве веће граматике, али ове мале не само што није мана, него је управо савршенство. Шта ће у књизи оно, што мала деца не могу разумети и што ће их само збуњивати? То ће они учити, кад дођу у гимназију и велику школу. За то се и учи код нас српски језик и у гимназији и у великој школи, што се не може сва наука о језику исцрпети у малој граматици за основне школе“. — По тој аргументацији нашега критичара могле би све три наше школске граматике српскога језика остати онаке какве су, ако ће 22.000 ученика и ученица малих и средњих школа у Србији и погрешно учити, — само 30 слушалаца у философскоме факултету велике школе нека после науче како ваља!

Уједно се сада види, за што ја од писца мале граматике иштем, да му је познат историјски правац и поређена словенистика. Очевидно не за то, да се поређена словенска филологија огледа у књижици за основне школе, него да би писац таке граматике боље умео разредити облике: нека би и у малим и у великим школама страна 108 био један костур (скелет). Или зар би ко замерио каквоме професору лекарскога факултета, који би тражио да се, на пример, један део анатомије човечјег тела: наука о костима (остеологија) предаје и у мањим школама на костуру од човека, а не од какве животиње, која је налик на човека; јер и ако су така два костура један на други налик, опет се веома разликују међу собом. Да не би дакле у већој школи (где се предаје не само наука о костуру, него и о облозима његовим и како везови спајају кости с облогом, о мишићима — носиоцима снаге —, утроби, мозгу; где се учи и физиологија, функције органске; где се организам једне расе пореди с другима и т. д.) требало најпре поправљјати погрешна предавања мањих школа (а не буди заборављено, да је „наука једна мука а одука две“): најбоље ћемо учинити, ако унесемо у све школе један костур, или у овоме случају — једнаку разредбу именских и глаголских облика.

У осталом одавно је међу филолозима призната истина, да граматике за малу децу треба да пишу само вештаци у језику. То ми страна 109 не ће порећи ни сам г. апологиста, који још 1861-ве тврђаше: „Многи мисле, да је то врло лак посао написати какву књижицу за децу, а међу тим то је врло тежак посао, много тежи него написати што за узрастне читаоце“. (Трг. Нов. бр. 58).

Што се тиче пак науке о језицима словенским, г. Васиљевић вели: „Ми јавно кажемо г. Јовану Бошковићу, да таке науке још нема, него је само било неколико, и то врло незнатних покушаја у томе. Руска академија наука објавила је прошле године велику награду ономе, који би научно израдио ту „компаративну словенистику“, али у исто време каже и то, да она познаје само једнога филолога, који би могао то израдити“. — То је тако, као кад би неко рекао: нема историје српске књижевности, јер до сад неје нико наштампао једноставну књигу о томе; или кад би западни Европљани казали: нема Срба ни јужних Словена у опште, јер у нашој књижевности нема земљописа, народописа и повеснице њихове у једној књизи. А за што би руска академија и расписивала награду за књигу о ономе, чега нема на свету? Ну ми страна 110 смо видели да те науке има, и да су баш они делови на све стране у Словена са свим обрађени, који су писцу мале граматике највише потребовали, то јест гласови и облици. А као што ни један књижеван човек не ће рећи, да неје било науке о природи пре Хумболдова „Космоса“, нити науке о језицима индо-европским пре Шлајхерове „Компендије“ о томе; тако ни једноме књижевнику неје пало на ум, да се онако дрзовито осече е нема науке о језицима словенским, докле Шлајхер не напише о томе какву „компендију“ или књигу „о словенским језицима“, као оно „Die deutsche sprache“. На послетку верујем, да поједини списи^[11] о поређеној граматици словенских језика несу били познати т. Васиљевићу, али отуда још не долази, да их и нема на свету! —

У своме извештају школској комисији ја сам рекао, да „дефиниције неке не одговарају страна 111 ствари“, забележивши у рукопису писаљком које и за што. А г. апологиста мисли ипак, да има право питати: „које су то дефиниције и зашто не одговарају ствари, то не мора доказивати такав знаменит филолог, као што је г. Јован Бошковић; њему ће сваки веровати, што он каже, ако и не докаже“. Ево неколико таких погрешних дефиниција примера ради:

1. Граматика је — по т. Васиљевићу — књига, из које се учи добро говорити и писати. Али „добро“ се српски може научити из сваке књиге, која је правилно и чисто српски написана, па нико на пример „Српске народне приповијетке“ или „Нови Завјет“ не зове граматиком. Него у граматици се дознају закона, по којима што у језику бива; учи се шта је правилно а шта неправилно, и које неправилности вреде (изузеци), које ли не вреде (погрешка). — 2. За придеве каже да показују какво је што. Али бар у широј дефиницији (кад већ има ужу и ширу) могао је навести, да српски придеви показују четворо: а) какво је што, на пр. бело; б) чије је, на пр. попово, Митино, или: српско, трговачко, божје, пилеће; в) место, на пр. овдашњи, страна 112 предњи, горњи; г) време, на пр. синоћни, негдашњи. — 3. За други падеж каже да стоји онда, кад хоћемо да кажемо чија је ствар. Али други падеж не показује само припадање, него и даљи предмет, на пр. Зидање Раванице (а ближи би био: Зидам Раваницу); и каквоћу: Човек добре руке; и материју: На долами токе суха злата; и време (али не цело): Те ноћи дођоше хајдуци (цело би било: Ту ноћ проведосмо у винограду); и део (genivitus partitivus): Много људи. Биће кише. Јер зло добра донијети не ће. — 4. Код трећега падежа вели да показује припадање. Али зар „припадање“ и „чије је што“ — у 2-ога падежа — неје све једно? Него овај падеж показује да се с нечим ступа у свезу (смерање); а то може бити: а) на различне начине, на пр. ходом, давањем, говором, различним радњама, бивањем; б) без начина, на пр. Ево ти сина! (и само оваки трећи падеж може да стоји место генитива за припадање); в) кад неје право ступање у свезу; Господ ми те даривао! Њу ми пита громовник Илија. Тешко си мени без тебе! — 5. Тако и четврти падеж не показује само предмет, него и количину: страна 113 Оста мртвих хиљаду Турака. Тежи једну оку; и време: Ону ноћ; и место: С ону страну, поред генитива: С оне стране. — 6. У њега аорист („скоропрошло“, пређашње I) показује време скоро — не давно — од кад је нека радња била и свршила се.^[12] Али у библији стоји: „У почетку створи Бог небо и земљу“, а то је било — не „скоро“, него пре векова! Даље, за имперфекат („полупрошло“, пређашље II) вели да показује радњу, што је била, али као несвршену, или која још траје према другој некој радњи.^[12] Али народна, песма говори о Косовском јунаку „Што веома сјецијаше Турке“, а то је било пре 478 година! Него је пређашње I време за приповедање догађаја који се у прошлости збише и свршише; а пређашње је II за описивање радње или бивања, што у прошлости трајаше. (Пређашње II могло би се назвати и трајно или несвршено, али само релативно, то јест у неком времену трајно или несвршено; с тога се говори и за понављане радње у страна 114 прошлости, да би се њима исказало какво стање или навика.) Прошлост пак сама може бити ранија или познија, на пример: Бог створи свет. Он ми то рече мало час. — Онај Турке сјецијаше на Косову. Сада си оно, што ти ја желијах.

Али што је најлепше: поука о употребљавању падежа̑ и времена̑ могла је са свим изостати из мале граматике, јер то иде у синтаксу, а не у науку о гласовима и облицима.

Даље, ја сам рекао да „Терминологија местимице неје удесна“, а г. апологиста одговара: „И ако сам ја (т. ј. А. В.) узео ону исту терминологију, која је у граматици, што се предаје по гимназија-(х), опет она није удесна. И то доказује онај човек, који се служи оваком терминологијом: „компаратив, партицип, активни, пасивни, инфинитив, фраза итп. (је ли то: и тим подобна?) Ваљда је ова његова терминологија удеснија!“

Прво, не стоји да се писац свуда држао терминологије, која је у гимназијској књизи, јер на пример тамо су термини: самогласно, сугласно, предлог, усклик и т. д., а у малој се граматици те ствари зову: јасник, муклац, приречица, страна 115 узвик и т. д. Али језикоучевници разликују и код самогласних гласове јасне (и, е, а, о, у, р), мукле (на пр. црногорско ь место а у речима: дьн, петьк, мьгла, отьц, узьк, љубьзьн, седьм и т. д.; или бугарско и словеначко ъ), мутне (ö, ü — ꙑ — ä), носне (ж, ѧ) и т. д. — А опште је позната деоба сугласних на јаснике и муклаце, liquidae и mutae. Друго, „приречица“ може значити: адвербију, препозицију и постпозицију или српски: прилог, предлог и полог; а ми Срби и ако смо на истоку настањени, опет немамо полога, као на пр. Турци и Мађари. У српској граматици треба дакле да се види да је то пред-лог а не „приречица“, па ма где стајала. — Треће, да назив „полупрошло“ и четвртпрошло..... хоћу рећи „скоропрошло“ но ваља, видели спо напред. — Четврто, и гимназијска и мала граматика зову адвербију „наречицом“. Али кад се „verbum“ не каже реч, него „глагол“, онда мислим да ни „adverbium“ (од речи до речи „наглаголица“ или „наглагоље“, нас што се заиста и налази у једној старој руској граматици) не ваља звати „наречица“. А за што се бежи од речи прилог? Ваља да за то, што „прилог“ треба да страна 116 значи предикат? Али то се у научној синтакси нашој зове „прирок“; а још 11-тога века (у Супрас. рукоп.) стоји написано за једнога св. оца: ѥмѹжє прирокъ (предикат) схоластикъ (у Животу оца Јована, игумана свете горе Синајске — 30 марта — који је доцније добио још један прирок: „Климак“ или „Лествичник“). Па зар Даничићу, који је кадар био да напише онаку синтаксу, да неје слободно обновити тако ваљан старински термин?! К томе, све се речи по синтактичкој употреби могу поделити на троје: 1. на именице, које су самоставнице; уз њих стоје: придеви, бројеви, заменице, предлози а каткад и усклици, који се иначе говоре за себе; 2. на глаголе, којима се прилажу прилози; 3. на савезе, који везују две речи или две реченице.

У осталом, ја сам до сад више пута имао прилику да покажем, која је моја терминологија; а што сам се, пишући школској комисији, послужио општом европском, то је за то што несам претпостављао, да ће свима члановима бити познате различне нове, од чести још не утврђене техничке речи. И по томе, ако сам страна 117 хтео да моја „Оцена“ буде од учина, онда је требало пре свега да се разумемо.

На послетку, и гимназијска и мала граматика деле науку о језику на „етимологију“ и на „синтаксу“. Али садашња наука дели граматику на четири де̑ла: на фонологију, етимологију, морфологију и синтаксу или српски: науку о гласовима, о основама (творби речи), облицима речи, и реченицама. С тога сам у рукопису писаљком забележио, да се, место: „етимологија“, каше малој деци: „Књига I, о гласовима и речима“, јер је „етимологија“ наука о „етимонима“, то јест о коренима, основама, пореклу речи, а неје само о гласовима, и о мењању именских и глаголских облика.

Г. апологиста вели даље: Да су сложени облици фразе, које имају места „само у синтакси, то неверујем, да ће ко одобрити“. Е да! Ваља само знати шта су прави, једноставни облици једне исте речи (а прави је облик у речи стање, у које она долази, да би се показала свеза између ње и другога чега што мислимо), као и то, да се основа у таком случају или не мења никако, или се незнатно само преиначује, на прилику: трес-ти, ем, ох, ах, и, ући, страна 118 авши, ао, ла, ен. Две-три речи пак, које казују мисао, јесу реченица, на пр.: хоћу доћи, или доћи ћу, био сам дошао (тресао), биће рекао, ако буде рекао, радио бих, нека дође, био доћи и т. д. — а реченице, без преке речи, иду у науку о реченицама или синтаксу. — „Но допустимо“ заврзује мој противник „да је глагол рећи у свом прошлом времену рекао сам „фраза“ (рекао сам — те су за цело две речи, јер „сам“ неје облик глагола „рећи“, него основе „јес“ у „јесам“, неодређено бити), онда како може други глагол у том истом времену бити „прави облик“? Г. Јован Бошковић одма(-х) затим каже, да је ово „био сам прави облик“! Зар има какве разлике између: „био сам“ и „рекао сам“, па је једно облик, а друго фраза?! Или ваљда филологија г. Ј. Бошковића нетрпи логику!“ — Али ено напред моје „Оцене“, у којој сам под, бројем 6 — где најпре говорах о једноставним, правим облицима, а за тим о реченицама (фразама) које се узимају за „сложене облике“ (као што се у синтакси сложених реченица каткад целе реченице узимају за подмет) — завршио овако: „Али ко баш хоће да их страна 119 зове „сложеним облицима“, онда је доста да каже на крају глаголских облика, један пут за свагда, ово: сви сложени облици без изузетка постају, кад се активноме партиципу (рекао) или инфинитиву (рећи) дода који од ових облика: сам, био сам, бих, бићу, ако будем, или: ћу и био.“ Дакле „ових облика“, па били то прави или сложени!

На истоме месту у „Оцени“ навео сам примера ради ове облике: „рећи, речем, рекох, (говорах), реци, рекао, речен, рекући, рекавши.“ А г. антикритичар ми замера: „али да од глагола рећи нема облика „рекући“, то ће сваки признати.“ И ту се вара мој противник!

Прво, шта је имао г. апологиста да забаљка ту, где ја шћах да покажем двоје: 1. да свршени глаголи не могу никад имати пређашњега трајног или релативно несвршеног времена (за то сам под заградом ставио „говорах“); 2. да свршени глаголи редовно немају садашњости — ни садашњега времена ни садашњега прилога — али да и једно и друго могу имати по изузетку. И ако се дакле на питање: шта радиш? не може одговорити: ја речем или рекнем, нити се рекући говори данас страна 120 само за себе; опет паука о облицима чува и таке облике, а синтакса нас учи, кад се који употребљава, на пример: а) каже се: ако речем, да речем, кад речем; само учини што речем (Нар. прип. 60); ће речемо, да се састанемо (Нар. пјес. I 454); (чьто рєкѹть доушєвьници, ꙁападьнѣй странѣ, рєкѹ же Альвании и Поморию, онай, комѹ рекѹ); б) има тако звана „приповедна или историјска садашњост“, кад у ватреном и живом приповедању говоримо садашњим временом место пређашњим, да бисмо слушаоцу прошлост живо изнели пред очи. По томе се, на пример, у народној приповеци прича садашњим временом: „После тога Стојша оправи све три сестре, и крене све благо, а змају остави дворе и сву државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и срећно дођу к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века“ — место пређашњега времена: оправи, крену, остави, диже, дођоше, предаде. Тако је и оно: „А ја брже отрчим кући те донесем мотику те се откопам па однесем водицу“. Тако се место редовнога тако рекавши по неким странама нашега народа говори и „тако рекући“. страна 121 А у староме је српском и иначе имало не само: рєкѹштє (да видѣвьше бога прославимь, рєкѹштє: дивьнь богь. Домент. 1860. 91), него и: досєгѹштє (нє бо ꙗако нє досєгѹштє кь вась пачє простираѥмь сєбє = јер се ми далеко не простиремо, као да не досежемо до вас. Апост. Шиш. 108), и т. д.

Друго, треба имати на уму да се неки глаголи, гледајући на трајање радње, говоре двојако: свршено и несвршено, на пр. да видим (веднем), један пут, и — видим, трајно (несвршено); тако исто чути, и други. А гледајући на прелажење радње неки се глаголи говоре такођер двојако: непрелазно и прелазно, на пример: Несам слеп: видим, и — видим кућу; плакати, и — плаче своје грехе; лазити, и — на-лазити људе у здрављу. — И по томе би исти глаголи час имали неке облике а час не би имали. Али у свима таким догађајима, где не суди толико граматика колико логика, наука о језику има у приправности или гради, чим затреба, и таке мало необичне облике — према осталоме друштву таких речи. Тако на пр. и ако стоји правило: да непрелазни глаголи не могу имати трпнога, партиципа, који страна 122 је прелазан; опет наука о творби основа иште своје, па каже: nomina deverbativa постају од трпнога глаголског придева наставком је — на пример: писан+је = писање — о тога и код самих непрелазних глагола треба најпре начинити таки придев, на пример: спава-н, раст-ен, уме-н, хоћ-ен, би-т, свану-т, умр-т, (као застр-т), па онда наставком је именице: спавање, растење, умење (рус. умѣніе, чеш. umêní, пољ. umienie, rozumienie), хоћење (хотѣниѥ, т. ј. воља), биће, свануће, умрће и т. д. — Тако глагол моћи (који је у староме значио и моћи и хтети) нема заповеднога мози, али има: помози и немој, место: не мози. Ни глагол хтети нема сада заповеднога, а некада је имао хошти (т. ј. хоћи), и Дубровачко: не хтиј. — Тако се неки придеви по самоме значењу свом не могу поредити, на пр. последњи, туђ, вечан, свет; али опет кад треба народу а он каже: нај последњи („Нај острагу Крла капетане“), више (или мање) туђ, пре-вечан, три пута свет (трисвѧтъ). Кад од дрвен не може да начини компаратив, а он прво направи дрвенаст (налик на дрво), па онда може бити страна 123 дрвенастији. На тај начин је у најновије време начињен и компаратив „србастији“.

Ово што ћу сад да наведем, могло би се неком учинити још понајважнија обрана г. Васиљевића, а то су његове речи: „Јесенас беше ми препоручено, да напишем српску граматику за основне школе, али да је удесим према оној, што се предаје по гимназија(-х), да буде једна терминологија и правопис“. Али прво, проста (simple, einfach) „препорука“ не би требало људма од знања и карактера да је довољан узрок, да мењају своје уверење. А друго „удесити“ малу граматику „према“ гимназијској, не значи скратити гимназијску (које би писац гимназијске граматике такођер умео), него само не удаљавати се много од ње. Тако је у неколико и г. Васиљевић разумео, јер он не само што неје свуда задржао термине и дефиниције гимназијске граматике, (мењајући их каткад и на горе), као што смо напред видели; него је још поправио значење двају облика, показавши да на пример творећи и творивши у данашњем стању језика несу придеви глаголски, као што гимназијска књига самовољно страна 124 учи, него прилози (ablativus gerundii), „скамењени партиципи“.

Из овога одговора мога види се, да ја у име напретка од свакога граматичара нашег иштем, да му је позната новија филологија, општа и словенска, а не да је само оно, што Французи зову „maître de langue“ или Немци „sprachmeister“. Али се у једно види и то, да г. Васиљевић у томе неје „стручан човек“, и да за то неје написао боље граматике, нити се умео користовати напомињатим примедбама мојим, — изузимајући може бити што ћути о мојим напоменама: за претварање гласова, ужу и ширу дефиницију, деобу прилога, предлога, савеза и т. д. (види напред у Оцени рукописна слова); које онда ваља да остаје све онако, како сам ја казао.

Пре него што ћу да завршим, изјављујем, да сам ја овај одговор написао, марећи више за ствар него за личности, и да ћу — ако устреба — написати још један одговор, али само тако, ако се у напредак мој, противник буде држао више стварнога. Време је да се оканимо личне критике, па да се прихватимо стварне. Дајте да пречистимо и осветлимо материјал, страна 125 према напретку и на основи поређене филологије, те да тим унапредимо науку, и да тако будемо својим читаоцима од користи. Најпосле, расправљајући оваке ствари, немојмо желети да је увек, наша последња, уздајући се при том, може бити, не толико у стручне и књижевне људе, колико у неуке читаоце и нечитаоце, који немају свога суда о томе, него се колебају и тамо и амо, мислећи да свагда онај мора имати право, чија је последња.

На послетку молим поштоване читаоце да ми опросте, што сам овим својим чланком захватио мало више места у Вили; али намера ми неје била, да одговорим само на „Апологији“, него уједно да напишем Прилог за познавање „садашњега стања“ српске граматике.

Вила, 1867.

1. Рушити треба, али само онолико, колико стара зграда смега, да се не изида нова, боља; иначе је зидање врсније од рушења.
2. Г. апологиста, као човек од науке о српском језику, требало би да зна, да реч „муж“ у Срба значи ожењена човека. Грци разликују истина: ἄνθρωπος и ἀνήρ, Римљани: homo и vir, Немци: Mensch и Mann, стари Словени: члокѣкь и мѫжь; али Срби кажу и једно и друго „човек“, као и Французи „un homme“, на пример: то је човек! (а не: муж); учени људи (а не: мужеви), и т. д. Шта више жена за мужа хоће да каже: мој човек (место: мој муж).
3. Овде г. апологиста домеће: „у том делу“ па ме после бели овако: „дакле по мишљењу г. Јована Бошковића треба и у малој граматици за основне школе да се огледа „компаративна словенистика“!“ — и руга ми се овим речима: „Ја не верујем, да он доиста тако мисли, него је хтео да се похвали, како он у знању далеко надмашава писца мале граматике“. (Али о томе после.)
4. Ein mit grossem fleisse und umfassender gelehrsamkeit in anspruchsloser form verfasstes vortreffliches buch!.... Dem leserkreise unserer „Beiträge“ liegt das werk zwar ferner, für die Slawen aller stamme ist es aber von grosser bedeutung, da es unseres wissens das erste derartige werk ist, wie denn die slawische syntax bis auf die neuere zeit nur stiefmütterlich behandelt zu werden pflegte.
5. Nejvêtší jeho práce jsou však Srpska sintaksa, která. jest perlou veškeré vêdecké literatury jihoslovanské, a prave vycházející Rječnik iz književnih starina srpskih. Daničić jest nejvêtší linguista u Chrvátu a Srbu, a tím nejlépe jest cena jeho vyslovena.
6. Юная сербская словесность справедливо можеть гордить ся словарями Вука и Даничича, подобныхъ которыхъ не им имѣють еще ни другія славянснія литературы болѣе старыя и богатія.
7. Нельзя его назвать словаремъ полнымъ, но нельзя не назвать богатымъ сборникомъ словъ, сдѣланнымъ съ Востоковскою добросовѣстностью. Изъ всѣхъ доселѣ изданныхъ словарей по древнимъ нарѣчіямъ Славянскимъ это лучшій.
8. За тај део поређене граматике спремио је Миклошић сам знамениту грађу: Radices linguae palaeo-slovenicae (Липиска 1845), друго издање: Die wurzeln im alt-slovenischen (Беч 1857); Die bildung der nomina im alt-slovenischen; über die bildung der personennamen in den slavischen sprachen; über die nominale zusammensetzung im serbischen; Die slavischen ortsnamen aus person-namen; Verba intensiva im alt-slov.; Suffix ъ, ь im alt-slov.; Suffix лъ: Die wurzel cru im slavischen. (Lexicon palaeo-slovenicum 1850, друго издање 1862 до 65).
9. Примера ради навешћу овде нека дела њихова, као: Челаковски: Čtení o slovnavací mluvnici slovanske (читање о поређеној граматици словенских језика) 1853. — Хатала: Zvukoslovi jazyka staro- i novo-českého a slovenského (словачкога) 1854; Skladba (синтакса) jazyka českého 1855; Srovnavací mluvnice jazyka českého a slovenského 1857; Počátky mluvnice slovenske s vykladem jejich pro učitele. — Ф. Квјет: Staročeská mluvnice 1860 и 64. — Већеслав Зикмунд: Grammatika jazyka českého pro nižší gymnasia, 1. zvukoslovi a tvarosloví (гласови и облици), 2. vêtosloví (творба основа); Skladba jazyka českého. Ант. Малецки: Gramatyka jçzyka polskiego (Лавов 1863). — Трасковски: Nauka o pierwiastkach i žrzodľosľowach (о коренима и основама), jçzyka polskiego ze stanowiska (станиште, гледиште) porównawczej gramatyky; — Stanowisko fiľoľogij sľowianskiej w dziedzinie badan’ jçzykowych w ogóle (на пољу питања о језику у опште), — 1866. Осадца: Граматика (мало-)руского языка. Лавов 1862. А. Лавровски: O uspêchu slavistiky v Rusku (Час. чеш. муз. 1860 св. 2); — Т. Буслајев: Опытъ исторической грамматики русскаго языка, Москва 1858; — Хаталина критика тога Огледа (Час. чеш. 1862, св. 1, 2, 4); — Хованскога часопис „филологическія записки“. у Воронежу од 1860, донео је у преводу Миклошићеву граматику и Шлајхеров: „Compendium der vergleichenden grammatik der indo-europ. sprachen, Weimar 1861.“ (Осим старијих словениста и филолога руских и малоруских, као што су: Калајдовић, Востоков, Григоровић, Срежњевски, М. Максимовић, Мајков и други). Пфул: Laut- und Formenlehre der oberlausitzischserbischen Sprache mit besonderer Rücksicht auf das Altslavische. 1866.
10. Ево примера за тих 5 (сада 6) врста: I. рабъ, кон̑ь, край (место: коњ-ъ, крај-ъ', будући да последњи гласови не могу стајати заједно); прости придеви: 1 добръ, ра, 2 добль, лꙗ; глаголски придеви: хвалѧ, лѧшта, хваливъ, ливъша, хвал̑ь, хвал̑ьша; компаративи: бол̑нй, бол̑ьша, добрѣй, брѣйша, 3. велий, диꙗ. — II. дѣло, полѥ, посъланиѥ; пр. придеви: 1. добро, к, 2. доблѥ, ꙗ; гл. придеви хвалѧ, хваливъ, хвал̑ь; компаративи: болѥ, л̑ьша, добрѣѥ, ѣйша, 3. велиѥ, лиꙗ. — III. рꙑба, волꙗ, ꙁмиꙗ; пр. придеви: 1. добра, ры, 2, доблꙗ, лѭ; гл. придеви; хвалѧшти, лѧштѧ, хваливъши, шѧ, хвал̑ьши, шѧ; компаративи: бол̑ьши, шѧ, добрѣйши, шѧ, 3. велиꙗ, лиѭ. — IV. 1. пѫть, ти, (пѫтемь, пѫтиѥ; тако и множина: триѥ, чєтꙑриѥ), 2. кость, сти (костиѭ, кости). — V. 1. камєн-є: камꙑ, 2. имєн-є: имѧ, 3. матєр-є: мати, 4. цръкъв-є: цръкꙑ, 5. тѣлєс-є: тѣло, 6. жрѣбѧт-є: жрѣбѧ. — А ево примера и за сложену промену: доблꙗаго, хвалѧштааго, хваливъшааго, хвал̑ьшааго, бол̑ьшааго добрѣйшааго, келиꙗаго и т. д.
11. Осим напред поменутих, види још у „Književniku 1865“ Јагићев одломак: „Словенско језикословље, кратак историчко-филологички нацрт“ и његове: „Примедбе к нашој (српско-хрватској) синтакси с гледишта сравњујуће граматике.“
12. Ово су управо одредбе гимназијске граматике, али таке су и у Васиљевићевој.