15.
О да л' је тако?...
О, да л' је тако, да те никад више
Анђелом својим ја не смијем звати?
И никад више за састанке миле
У глухој ноћи ја не смијем знати?
И да на слатке прохујале часе
Ја морам метнут' ризу заборава,
И љубав моју и очај сахранит'
Да буде гробље и пустош без јава?
Зар да из душе ја избришем дражи
Љепоте твоје божанске и лијепе
Кандило мога живота да гасим
У чијем пламу твоји сјаји стрепе?
И твоје очи, о, зар никад више
Неће ме гријат топлином и сјајем?
У којим некад гледÔ сам небеса,
Са силним Богом, анђелом и рајем,
О, зар те твоје плаве власи никад
Погладит' неће више рука моја,
Плетући у њих вијенац љубица
И рузмарина, ружа и шебоја?
И никад више осјетит' зар нећу
Уздахе наше у шаптању дугом,
У тихој ноћи загрљени кад смо
Причали тајно љубав једно другом?
И клетва кад је најсветија пала
И кад сам теби заклео се тобом,
А ти се клела љубави и Богом
За љубав вјечну – вјечну и под гробом?
Зар никад више?... Гдје су часи мили?
Зар мртво гробље да постану дани?
Зар моја младост венући без тебе
Да тихо гине и да сузе храни?
Зар моја душа да постане прошлост
А моја срећа ноћ вјечитог бола?
Будућност моја да постане јадна
Пустиња биједна, суморна и гола?
О, да л' скривено барем кад у срцу
За мене биједног тиху тугу кријеш?
И да л' те дира бол који ме мори –
И с мојом сузом да ли сузу лијеш?
Мислиш ли икад да си једно срце
И читав живот са њим уништила?
И духу једном угасила свјетлост
Која је Бога у пламену крила?
О, да ли мислиш?... Али не, не реци!
Јер ако слутња истинита буде,
У страшном болу згориће се срце
Од тужне среће и судбине худе...
У Херцег-Новом, 10. III 1902.
