Очајник
I
Звонила ми пјесма некад тако мила,
У срцу моме бјеше рајска моћ:
Љубав и вјера! – Сад их сумрак скрива
Крстаре врх њих мртвило и ноћ.
Од милог цвијећа ја сам вијенце брао,
Љубио живот, свијет и бијели дан,
Дрхтало срце у младости бујној
А сад, све скрио дубок, мрачан сан.
II
Сунце се рађа, свјетови се буде!
Сунце се рађа, ишчезô је мрак!...
Па гдје си било, о, сунашце јарко,
Куда ти кружи неспокојни лет?
Зар из мрака враћаш сјајне луче своје,
Да сјајем својим гријеш бијели свијет?
О, огриј мене, дај топлине свете
Животом новим гриј ми срце ти!
Душа би радо уздићи се хтјела
Ал' срце неће, моје срце спи.
Свјетлости дај ми, тако ми је тавно,
О, дана дај ми, скини блиједу сјен
Хладно ми души, срцу ми је хладно
Зима је пала – ја сам плијен њен.
О, златни борче, са ноћи и мраком,
У бурној сили куд ти грми моћ,
Свјетлости дај ми, дај ми луче златне
Раскидај тмину! Ноћ је – страшна ноћ.
III
Небо се мрачи кô сотонски смијех
Мумла тајанствено и ужасе збори.
Гле, пламен, тресак, ужас и лом
... Изгори небо!... Васиона гори...
Са мрачног свода шта то јури земљи –
Сотона? Демон? Смрт? Ил' тешки гријех?
Што сташе људи у леденом страху
Што земља тутњи – живи ли ил' мре?
О, натраг сило, што небеса параш,
На пустој земљи шта ћеш наћи ти
– Зар с мртвим борбу?...
Земља је пуста – хладни мртвац спи.
* * *
Цери се демон и ликује коб
Гаврани гракћу, ту је нови гроб.
