Опроштај (Алекса Шантић)
Збогом! Ми заборавити нећемо никада на те,
Никада, море сиње, јер знамо шта си нама!
Мрзили смо идући теби, и преко дрвља и кама
Смрскане наше кости разносиле су гранате.
Море, с албанских греда потоци крви наше
С хуктањем падали су по сребру одоре твоје -
Јоште хридине Драча пурпурни кључеви боје,
Кô да су пљуснули с неба из златне зорине чаше.
Најлепша срца земље, све душе крепке и здраве,
Прогутале су мутне реке и гротла црна;
И преко лешева својих, под пљуском огњених зрна,
На тврде слетисмо хриди уз твоје воде плаве.
О, знаш ли како онда, кличући, с капом у руци,
Пустисмо бродове жеља по теби, колевко вила?
Виде ли како мило трепте и круже по луци,
Висока дижући једра кô безброј сребрних крила?
Но јато бродова светлих разбише гребени море -
Скрхане катарке жеља кобно лутају луком...
Збогом, Јадране стари!... Ми уздрхтаном руком
Са града дижемо стијег с клетвама освете скоре...
И тада бедеме наше, уз пјесму бродарка вила,
Пљуснуће валови твоји! И с тврде хриди слободе
Ми ћемо гледати како, раширених крила,
По теби, с краљицом славе, бродови наши броде!