Опет то исто (Женидба сина Ива Сењанина)

Књигу пише царе од Стамбола,
А шаље је Сењанину Иву,
У књизи га дивно поздрављаше,
Овако му царе бесједио:
"Здрав да си ми, Сењанине Иво,
"Тек што примиш ову посланицу,
"Итај к мени одма у Стамболу,
"Јере си ми за потребу тешку."
Кад је Иво књигу сагледао,
Књиге гледа, а сузе прољева,
Не зна Иво што ће јал како ће.
Све мислио на једно смислио,
Ваља поћи, ако и доћ’ нећу.
Пак је своје слуге дозивао,
И овако њима говорио:
"Слуге моје, коње ми седлајте,
"И вадите најљепше ођело,
"Ево ме је књига допанула
"Од силнога цара од Стамбола,
"Ере сам му нешто за потребу:
"Бог да знаде шта је и како је."
Листо су га слуге послушале,
Оседлаше коња големога,
Сву потребу што је за јунака.
Обуче се што мога наљеше,
Најпре меће од свиле кошуљу,
Сврх кошуље токе и јечерме,
А сврх тока зелена долама,
На доламу седамдесет пуца,
Што су пуца под б’јело гроце,
Оно ми се на чекрк отвара,
У чем носи за јутра ракију,
Када би га воља уфатила,
Ил’ јунака жеђа присвојила.
Опаса се свиленим појасом,
За појасом двије срмајлије,
Ни су вите, ни чекићем бите,
Но у златни калуп слијевате.
О појасу сабљу демишкињу,
А на раме бистра џевердара,
Пак на главу капу коларину,
О којој су до три крила златна,
У свакоме перо од пауна
А у њима три зуба од змаја:
Из једнога ладна вода лади,
Из другога студен вјетар ћури,
Из трећега зелени пламови.
Па примаче коња бињикташу,
Те се сила баци на бијеса,
Оде право Иво пут Стамбола.
Када Иво пред Стамболу дође,
Цареве га уставише слуге,
Пак ми цару по’ше на дивану,
Те су цару право кажевали:
"Султан-царе, драги господаре,
"Колико те књига допадало,
"За књигама влаха долазило,
"Не виђосмо оваког јунака,
"Који оће тебе на дивану,
"Ево ти га пред твоје дворове.
"Чудан јунак, чудније ођело,
"Под њим коњиц попријеко скаче,
"Испод нога скаче ватра жива.
"Из ноздара зелен пламен суче."
Осјети се царе од Стамбола,
Пак слугама одма заповједи:
"Пуштите га к мене у дворове.
"То је јунак Сењанине Иво,
"За њега сам давно поручио."
По’ше слуге, доведоше Ива.
Када Иво цара угледао,
Поклања се до земљице црне,
Љуби цара у скут и у руку,
А цар Иву божју помоћ прими:
"Бог дај буди, Сењанине Иво!"
Ондар Иво стидно проговара:
"Казуј, царе, тако ти ћитапа,
"Што сам тебе тако за потребу?"
Тадар царе Иву бесједио:
"Сједи, Иво, за моје кољено
"Да ми штогођ од старије кажеш."
Сједе Иво не би николико.
Рече ријеч царе од Стамбола:
"Слуго моја, Сењанине Иво,
"Је л’ истина што причају људи,
"Да си б’јелу кулу саградио,
"Б’јелу кулу чудну грађевину,
"Подументу од гвожђа жестога,
"До покрива од мермер камена,
"А покрио тешкијем оловом,
"Пожикао жицом од тетиве,
"Кажу, Иво, на седам тавана?"
Рече Иво: "царе, истина је." -
"А је л’ истин’, Сењанине Иво,
"Да си кулу дивно околио,
"Околио мермерли авлијом,
"У авлији жутица наранџа,
"Уз наранџу јабука од злата?" -
"Истина је, царе господаре,
"Људи кажу, ништа ти не лажу." -
"Је л’ истина, Сењанине Иво,
"Да ти имаш куну сву од злата,
"А пред куном два голуба златна?" -
"Истина је, царе господаре."
Опет царе запитује Ива:
"Је л’ истина, моја слуго Иво,
"Да ти имаш гувно уз авлију
"Помједено па посребрњено,
"Усред гувна вода изведена,
"А код воде Ајкуна ђевојка,
"Ту се учи ситан везак вести?" -
"Истина је, царе господаре." -
"Је л’ истина, Сењанине Иво,
"Под гувном је зелена ливада,
"На ливади девет пауница,
"А уз њих су девет паунова,
"Те чувају коње и волове?" -
"Истина је, драги господаре."
Када зачу царе од Стамбола,
Куцну Ива по љевом рамену:
"Бе аферим, моја слуго Иво,
«Бе аферим, кад ми право кажеш."
Дарова му стотину дуката.
Онда рече Сењанине Иво:
"Је ли тестир, мјој честити царе,
"Је ли тестир ријеч бесједити?" -
"Тестир ти је, а зашто ли није."
Рече ријеч Сењанин Иво:
"Што ме, царе, ти за кулу питаш,
"Истина је да сам оградио,
"А што људи за куну говоре,
"И пред куном два голуба златна,
"То је моја вјерена љубовца,
"Два голуба два близанца сина.
"За авлију што ти људи кажу,
"Истина је, ал’ није остало.
"Наранџа је моја стара мајка,
"Под наранџом јабука од злата,
"То је моја шћерца јединица.
"Што ме питаш за мједено гувно,
"На сред гувна вода изведена,
"То је моја сеја Анђелија.
"Што ти кажу зелену ливаду,
"На ливади девет паунова,
"Уз пауне девет пауница,
"То су моји девет братучеда,
"Сва су девет млади ожењени,
"Надзиру ми коње и волове."
Пусти Иво, а прифати царе:
"Ја сам чуо, Сењанине Иво,
"Да ти имаш цвијет од јунака,
"А ја имам цвијет ђевојака,
"Ајде, Иво, да их састанемо."
То је Иво једва дочекао.
Иво проси, а цар му их даје,
Свадбу главе до мјесеца дана,
Углавише три хиљаде свата.
Отлен Иво на дворове пође,
Па је ситну књигу накитио,
Пак је шаље у Новоме граду,
А на име паши од Новога:
"Здрав да си ми, пашо побратиме,
"Ти сакупи хиљаду сватова,
"Шњима ајде Сењу бијеломе,
"Женим сина у прву неђељу."
Другу шаље Задранину бану,
У књизи га Иво поздрављаше:
"Побратиме, Задранине бане,
"Ти сакупи хиљаду сватова,
"Шњима ајде Сењу бијеломе,
"Женим сина у прву неђељу."
Ону шаље, а трећу начиња,
Те је шаље од Крајине Мују:
"Побратиме, од Крајине Мујо,
"Брже купи хиљаду сватова,
"Хитај к мени у прву неђељу,
"Женим сина лудог Маријана."
Када књиге бани разумјеше,
Сваки скупи по хиљаду свата,
Сви једанак у Сењ приспједоше
У дворове Сењанина Ива.
Иво скупи по Сењу делије,
Нек је више у свате сватова.
Отоле се свати подигоше,
Право иду цару у Стамболу,
За њим’ иде млади Маријане,
Окрочио дора косматога.
Када свати путем отидоше,
И на Тису воду нагазише,
Кад ми Тиса вода устанула,
Од страха се гледат’ не могаше.
Када виђе од Крајине Мујо,
Пак дозива лудог Маријана,
Овако му Мујо говораше:
"Подај, синко, мене коња твога,
"Да ја први у воду нагазим,
"Да сватима ја учиним пута."
Тад се д’јете на невољу нађе:
Да му даде, годи му се стидно,
Да угази, страх га обузео.
Ал’ му инако бити не могаше,
Но у Тису воду угазио.
За ђететом Иво насрнуо,
А за Ивом сви редом сватови,
Прегазише воду с оне стране,
Здраво до’ше у Стамболу граду.
Дивно их је царе дочекао,
Придржа их за неђељу дана.
Кад неђеља на пунано дође,
Даре носи, изводи ђевојку.
Све сватове редом даровао,
Ђеверима коња и ђевојку.
Отолен се свати подигоше,
И одоше зеленом планином,
Док дођоше Тиси води ладној.
Али да милом Богу фала,
Три пут виша пуста устанула,
Од страха се гледат’ не могаше.
Ондар рече од Крајине Мујо:
"О дијете, луди Маријане,
"Подај мене твога коња врана
"Да бих Тису воду прегазио."
Да му га да, стиди се дијете,
А да гази, газити не може.
Ал’ му инако бити не могаше,
Но загази у води крвавој.
Ришћанским се крстом прекрстио,
Тиса га је вода занијела.
Заигра се бане Задранине,
Жао бану младог Маријана,
Не би ли га како уграбио.
Ал’ му не да од Крајине Мујо:
"Побратиме, бане Задранине,
"Не фатај ми лудог Маријана,
"Нек за мене остане ђевојка."
Када зачу лијепа ђевојка,
Пак заврну од злата мараму,
И угледа свога господара,
Ђе га вали там’ и амо вуку,
У ђевојку срце пропукнуло.
Шину коња злаћеном канџијом:
"Дура, доро, пуст му остануо!
"Зашто сам те залуд узгојила,
"Него да ми ваљаш у невољу."
У Тису га воду утиснула,
Маријана зове и заклиње
Да је чека, докле је дочека.
Обојица на коња сједоше,
И на ону страну прегазише,
Докле до’ше Сењу бијеломе.
А сватови онђе остадоше,
Три дана су пута заминули,
Док су пусту воду заколили,
Без ђевојке сваки дома дође,
А Сењанин Иво Сењанима,
Кукајући и лелекајући,
Ђе изгуби снаху и свог сина.
Када у двор Иво долазио,
Виђе снаху, виђе Маријана,
Од радости сузе просипао,
Сузе рони, и шњима се љуби,
Виче јунак грлом бијелијем:
"Благо мени јутрос и довијек!"
Одведе их у бијелу цркву,
Те их вјенча онђе по закону,
И весеље превелико гради.
Милостиње гради на све стране,
А црквама дарива прилоге,
Завјетова црквам’ Маријана.