Опет то, али мало друкчије

Извор: Викизворник


Опет то, али мало друкчије

(Из Херцеговине)

Јакшић Стјеpан двори господара,
Господара од Беча ћесара,
Дворно га дваnаест годиnа,
Нит’ му иште паре ни динара,
Ннт’ му иште коња не јахаnа,
Нити иште чоху не дерану;
Него двори лијепу ђевојку,
Не би л’ му је дао за љубовцу:
Ал’ никако издворит’ не море,
Јер је цура од више лијепа.
За пунијех дванаест година,
Нит’ је видла сунца и мјесеца,
Ни бијела јуначкога лица,
Но ђевојка у кафазу расла,
Док бијело одгојила лице.
Мислио се Јакшићу Стјепане,
Како ће се краљу удворити
Да он види ђевојачко лице,
Не би л’ била у срећи суђена,
Да је узме за вијерну љубу.
Кад изишло дванаест година,
Пак дозива Јакшића Стјепана:
„Слуго моја Јакшићу Стјепане!
„Што ја слугу у двору имадем!
„Од тебе га милијега немам,
„Милијега ни прибраннјега,
„Ја ћу тебе данас оставити,
„Да ми рза и образа чуваш,
„Предаћу ти од дворова кључе,
„Док ја, сине, из планине дођем.“
Кад дочуо Јакшићу Стјепане,
То је Стјепан једва дочекао,
Па прољева сузе низ образе,
Те ћесару пољубио руку:
„Господине од Беча ћесаре!
„Хвала теби на твојој бесједи,
„А не хвала на твојој остави,
„С тобом би ми мило поћи било.“
Проговара од Беча ћесаре:
„Мио Богу, мрзак ми нијеси,
„Од милости остављам те овђе.“
Пак му даде кључе свеколике
И овако њему проговара:
„Слуго моја, дуго доћи не ћу,
„За пунијех петнаест данака,
„Док наловим лова свакојака
„И обиђем воде по планини,
„Добре воде старијех јунака,
„Што су код њих хладно пили вино;
„Кад изиде петнаест данака.
„Гледај мене, у дворе ћу доћи.“
Оде ћесар у лов у планину.
То је Стјепан једва дочекао,
Подиже се од Беча ћесаре,
Да он иде у Отрес планину, .
Да полови лова свакојака
Са његово тридесет војвода
И пет стотин’ Њемадије љуте,
Пак он оста код бијеле куле.
Тако стало за неђељу дана.
Кад је осмо јутро освануло,
Он господи опрема вечеру
И госпоји лијепој ђевојци
По слушкнњи тананој латинци,
Пак је за њом једном пристануо
И овако њојзи говорио:
„О латинко, добре среће била!
„Дај ти мени изун и бесједу,
„Да ја с тобом до ђевојке дођем,
„Да ја видим госпоју ђевојку
„Што је таке у другога нема,
„Ево теби хиљаду дуката."
А кад зачу танана латинка,
Она очи на њег’ исколачи:
„Одмакни се, Јакшићу Стјепане!
„Овђе те је ћесар оставио,
„Да му рза и образа чуваш,
„Тамо тебе пустити не смијем
„Да ми дадеш двије оке блага.“
Ту Јакшића пустити не шћеде.
Кад је друга вече омркнула,
Он госпоји опрема вечеру,
Пак латинци опет говораше:
„О латинко, добре среће била!
„Пушти мене до ђевојке доћи,
„Ево теби двије чизме блага."
А латинка њему одговара:
„Одмакни се, Јакшићу Стјепане!
„Ја то теби допуштит’ не смијем,
„Овђе те је ћесар оставио,
,Да му рза и образа чуваш."
Она њега пуштити не шћеде.
Кад је трећа вече омркнула,
Он госпоји опрема вечеру,
Пак овако њојзи говорио:
„О латинко, ујела те гуја!
„Пушти мене до ђевојке доћи,
„Да ја видим ђевојачко лице,
„Ево теби до три чизме блага:
„Ако л’ мене ти пуштити не ћеш,
„Ја ћу тебе ухватит’, латинко,
„Пак те живу на ватру сложити
„И црне ти очи ископати.“
А кад зачу танана латинка,
Прихватила до три чизме блага,
Па Јакшнћу ’вако одговара:
„Хајде за мном, Јакшићу Стјепане,
„Деветора отворићу врата,
„Деветора од шимшировине
„И десета од сухога злата:
„Кад дођемо до златнијех врата
„За собом ћу ја затворит’ врата
„Док вечера лјепа ђевојка;
„Кад вечера лијепа ђевојка,
„Ја ћу натраг повратит’ пешкуне,
„Пак ћу златна отворити врата,
„А ти хајде цури у одају,
„Па ти ради што је теби драго.*
А то Стјенан једва дочекао,
Пак ето га кроз нове одаје.
Деветора отворише врата,
Деветора од шимшировине,
И десета од сухога злата.
Кад дођоше до златнијех врата,
Латинка је отворила врата,
Пак улази цури у одају,
Уноси јој господску вечеру,
А за собом притворила врата.
Кад госпоја вечер вечерала,
Поврати се танана латинка
И поврати од злата пешкуне,
Пак изиђе из одаје млада,
А упаде Јакшићу Стјепане,
Па за собом затворио врата,
Затворио, пак замандалио.
Опази га лијепа ђевојка,
Пак од земље на ноге ђипила,
Да побјегне из шикли одаје.
Дочека је Јакшићу Стјепапе,
Пак је узе за бијеле руке,
Посади је на мека шиљтета,
Објема је рукам’ загрлио,
Загрлио па је пољубио,
И ту с њоме ноћцу преноћио
И ђевојци обљубио лице.
Кад у јутру јутро освануло,
Освануло и грануло сунце
Из ложнице скочила ђевојка,
Она скочи ка’ да се помами,
Пак Стјепана рукама удрила:
„О Јакшићу, на зло ударио!
„Зар не видиш да ћеш погинути!
„Кад си моје обљубио лице,
„Зар не’ш бјежат’ завичају своме,
Већ чекати из планине баба,
„Кад ми бабо из планине дође,
„Да ти русу посијече главу.“
Стјенан скочи ка’ да се помами,
Скиде с руке бурме и прстење,
Пак их даје лијепој ђевојци:
„Ето теби. моја вјерна љубо!
„А ја одох завичају своме,
„У Србију Биограду Стојну,
„Да ја купим на киту сватове,
„Да те водим мом бијелу двору."
Пак удари низ бијелу кулу,
Деветера отворио врата;
Па кад сиђе под бијелу кулу,
Ето њега коњу у подруме,
Пак ухвати бијесна зекана,
Потеже му на токе колане,
Ље четири један по другоме
А најпосле ибршим каницу,
Што му коња од колана чува,
Пак навали решме позлаћене,
Прихвати га за оба дизгина,
Изведе га пред бојали кулу,
Приведе га бињеку камену,
Пак се њему на сриједу баци,
Оћера га завичају своме.
Кад он дође Биограду Стојну,
Добро су га браћа дочекала,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко испитују здравље:
„Ђе си био, Јакшићу Стјенане.
„За пунијех дванаест година?
„Да си био код бијеле куле,
„Давно би те браћа оженила,
„Ђе си био, шта си задобио?"
Проговара Јакшићу Стјепане:
„Браћо моја, до два Јакшевића!
„Ђе сам био, добро сам добио,
„У ћесара цуру испросио
„За пунијех дванаест година;
„Већ купите на киту сватове,
„Да идемо, браћо, по ђевојку."
Мало вриме за тим постајало,
Док ево ти од Беча ћесара,
"Ђе он дође из више планине.
А кад виђе латинка ђевојка,
Од земљице на ноге скочила,
Отворила деветера врата,
Своме баби иде у сретање,
А прољева сузе низ образе,
А поред ње танана робиња.
Проговара танана робиња:
„Господине, од Беча ћесаре!
„У причу га пош'о у планину
„А у горе слугу оставио,
„Оставио Јакшића Стјепана,
„Да ти рза и образа чува!
„Што га кажеш, да га бољег немаш,
„Вјернијега и прибранијега,
„Ђевојци је обљубио лице
„И невјеру теби учинио,
„На срамоту твојој царевини,
„Пак утече Биограду Стојну."
А кад дочу латинине љути,
Право оде на бијелу кулу,
Па дозива Роксанду ђевојку:
„Шћери моја, Роксанда ђевојко!
„Камо теби Јакшићу Стјепане?
„Хоће лн те узет’ за љубовцу?
„Хоћеш ли му бити вјерна љуба?“
Латинка му од истине каже:
„О мој бабо, од Беча ћесаре!
„Отиш’о је Биограду Стојну,
„Да он купи на киту сватове,
„Обиљежје своје оставио,
„Узеће ме за вијерну љубу.“
А кад дочу од Беча ћесаре,
Мислио се, шта ће и како ће,
Три ста га је замислило мисли.
Све мислио, на једно смислио,
Мисли, може њега преварити,
Пак је ситну књигу направио,
Те је шаље Биограду Стојну,
И у књизи ’вако говорио:
„О мој зете, Јакшићу Стјепане,
„Брже купи на киту сватове,
„Поведи их Бечу бијеломе.
„Шта си се ти мене препануо,
„Пак побјего Биограду Стојну?
„Ти си мене подворио славно,
„Подворио дванаест година,
„И без једне паре и динара,
„Стио сам ти цуру поклонити
„И сину те на мјесто узети,
„Нек имадем мила зета свога,
„Мила зета Јакшића Стјепана;
„Већ покупи хиљаду сватова,
„Све племиће и господичеће,
„Који носе у џепов’ма руке
„А не бритке низ бедрице ћорде
„И о коњу буздоване тешке,
„Већ што носе и срму и злато:
„У мене је земља поносита,
„Нек се имам поносити чиме,
„Како имам главна пријатеља
„3а кога сам цуру удомио."
Така књнга Биограду дође.
Кад виђеше до три Јакшевића,
То Јакшићи једва дочекаше,
Пак стадоше купити сватове
Све племиће и господичиће.
Таман таке купише сватове,
Док ево ти књиге шаровите
Од госпође лијепе ђевојке,
А на руке Митру Јакшевићу ,
И својему славну господару,
Господару Јакшићу Стјепану:
„О чу ли ме, Јакшићу Стјенане
„И ђевере Митре Јакшевићу!
„Ето вама књиге шаровите.
„Не купите господу сватове,
„Да вам није закукала мајка,
„Већ крваве од боја јунаке,
„Све војводе од Босне поносне
„Разбојице од Уруменлије,
„Које боље по избору знате:
„Сад ће васке преварити бабо
„И од васке јаде порадити.“
Кад та књига Биограду дође
А на руке до три Јакшевића,
Кад виђеше браћа Јакшевићи,
Шта им књига од ђевојке каже.
Онда књигу Митар направио,
Пак је шаље бијелу Пазару
А на руке Рељи Бошњанину:
„Побратиме, Реља Бошњанине!
„Да си брже Биограду Стојну
„И поведи до триста сватова
„По избору од боја јунака,
„Који може стићи и утећи
„И на тврду мјесту постанути
„И за друга положити главу;
„Далеко сам цуру испросио
„У бијелу Бечу латинскоме."
Све му каже што је и како је.
Ону шаље другу ситну пише,
Пак је шаље бијелу Топлику
А на руке Топлици Милану:
„Побратиме, Топлица Милане!
„Да си брже Биограду Стојну,
„И поведи до двје ста сватова.“
Све му каже што је и како је.
Ону шаље другу ситну пише,
Пак је шаље војводи Милошу:
„Побратиме, војвода Милоше!
„Да си брже Биограду Стојну
(Све му каже што је и како је)
„И поведи стотину сватова."
Ону шаље другу ситну пише,
Пак је шаље до земље Маџарске
А на руке Љутици Богдану:
„Побратиме, Љутица Богдане!
„Да си брже Биограду Стојну
(Све му каже што је и како је)
„И поведи стотину сватова.“
Ону шаље другу ситну пише,
Па је шаље двојици сестрића,
По имену два Угљешевића
У лијепој шехер-Подгорици:
„Ђецо моја, два мила сестрића!
„Да сте брже Биограду Стојну;
„Далеко смо цуру испросили
„У бијелу Бечу латинскоме,
„Да будете два ђевера млада.“
Ону шаље другу ситну пише,
Пак је шаље до Прилипа града
А на руке Краљевићу Марку:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Да си брже Биограду Стојну;
„Далеко смо цуру испросили
„У лијепу Бечу латинскоме
„У онога од Беча ћесара;
„Латини су варалице старе,
„На вјеру ће наске преварити,
„А ти си се с њима научио
„Четујући покрај мора црног,
„Лако тебе преварит’ не могу.“
Кад је таке књиге растурио,
Мало време за дуго не било,
Док ево ти Реље од Пазара
А за њиме до три ста сватова:
Јакшићи их добро дочекаше,
Коње воде у топле подруме
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели те се одморили
И хладна се напојили вина,
Док ево ти Топлице Милана
И за њиме до двје ста сватова
Јакшићи их добро дочекаше,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели те се одморили
И хладна се напојили вина,
Док ево ти војводе Милоша
И он води стотину сватова;
Јакшићи их добро дочекаше,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росне ливаде
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели те се одморили
И хладна се нанојили вина,
Док ево ти Љутице Богдана
И он води стотину сватова;
Јакшићи их добро дочекаше,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росну ливаду
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели те се одморнли
И хладна се напојили вина,
Док ево ти двоје ђеце лудо,
Двоје ђеце два Угљешевића
И за њима педесет сватова;
Јакшићи их добро дочекаше,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росну ливаду
А јунаке на бијелу кулу.
Таман сјели те се одморили
И хладна се напојили вина,
Док ево ти Марка Краљевића
За њим свата ниједнога нема;
Јакшићи га добро дочекаше,
Шарена му коња прихватише,
Одведоше у топле подруме,
Краљевића на бијелу кулу;
Сватови га добро дочекаше,
Руке шире, у лице се љубе
За јуначко испитују здравље.
Ту сватови ноћцу заноћише,
Кад у јутру јутро освануло,
Освануло и грануло сунце,
Завикаше кићени чауши,
Ударише јасни таламбаси:
„Хазурала, кићенн сватови!
„Да ранимо да не одоцнимо,
„Да раније конак ухватимо,
„Далеко је Бечу бијеломе."
Појездише један за другијем;
Куд год ишли Бечу силазили.
Кад дођоше Бечу каменоме,
Опази их од Беча ћесаре,
Све на дурбин познаје јунаке:
Кад опази од боја јунаке,
Ни мало му мило не бијаше,
Ал’ друкчије бити не могаше;
Кад опази Краљевића Марка:
„Види Марка, кукала му мајка
„Куд су њега донијели врази,
„У двору му нико није рази.“
А латини мудри и паметни,
Све сватове добро дочекаше.
Када акшам паде на земљицу
И вечера сватим’ излазила,
Док ево ти двоје латинчади,
Повикаше до три Јакшевића:
„Пријатељу, Митре Јакшевићу!
„Дај ти нама два ђевера млада
„Два ђевера два Угљешевића:
„Оваки је хадет у латина,
„Да ђевери пође са ђевојком."
Одведоше два ђевера млада,
Два ђевера два Угљешевића.
Кад дођоше цури у одају,
Дочека их лијепа-ђевојка,
А прољева сузе низ образе,
Обојици пољубила руку,
Па ђевере рукам’ загрлила
Сједе њима на бијело крило.
Док ево ти два мрка џелата,
Па заклаше двоје ђеце лудо,
Сву одају крвљу потопише.
Љуто писну лијепа ђевојка
А прољева сузе низ образе;
Пак да видиш два мрка џелата
Донесоше гвоздене ражњеве,
Натакоше два ђевера млада
Однесоше у другу одају,
Пак на живој ватри испекоше,
Те сватима ручак приправљају.
Кад у јутру јутро освануло,
Завикаше кићени чауши,
Поцикнуше јасни таламбаси:
„Хазурала, кићени сватови!
„Ђеверови опремајте цуру,
„Да ранимо да не одоцнимо,
„Да раније конак ухватимо."
Проговара од Беча ћесаре:
„Сабур, мало, кићени сватови!
„Док изиђе ручак и дарови."
Иза тога ручак излазио,
Донесоше пива и једива,
Донесоше вино и ракију,
Замеђено и зашећерено.
Посједаше по реду војводе
Све по реду у једну параду,
Па сједоше хладно служит’ пиво.
Донесоше од јунака месо.
Чаша дође Рељи Бошњанину,
Чашу попи а заложи меса:
„Слатка пива слатка пријатеља,
„Слатка меса од јалова брава."
Чаша дође Љутици Богдану,
Чашу попи а заложи меса:
„Слатка пива слатка пријатеља,
„Добра меса од јалова брава.“
Чаша дође Марку Краљевићу,
Чашу пружи у бијеле руке,
Чашу Марко на слугу поврати:
„Кад је мене породила мајка,
„Онда ме је она проклињала,
„Да ја прије не попијем пива,
„Прије слуге, који служи пиво.“
Попи чашу латинине жути!
Па му даде са трпезе меса,
А латинин заложит’ не море,
Но кријући у њедарце тура;
Пак је другу чашу наточио,
Те је даде Краљевићу Марку.
Марко попи златну чашу пива,
Замезети дебелијем месом,
Пак од себе месо отурио,
А овако њима говорио:
„Зло вам пиво а горе једиво!
„Ово није од јалова брава,
„Но је ово од јунака месо,
„Заудара вином и дуваном;
„Видите ли, очим’ не виђели?
„Ђевери су нама изгинули!"
Марко скочи к’о да се помами,
Ето њега низ шикли одају,
Пак саломи деветера врата,
Деветера од шимшировине,
И десета од сухога злата;
Кад погледа у одају Марко,
Кад одаја крвљу потопљена,
У њој сједи лијепа ђевојка
И прољева сузе низ образе.
На њу Марко очи исколачи:
„О латинко, кујо, не ђевојко!
„Камо теби два ђевера млада,
„Два ђевера два Угљешевића?"
Све му цура по истини каже,
А прољева сузе низ образе.
Кад дочуо Марко Краљевићу,
Отален се натраг повратио,
Пак ухвати од Беча ћесара,
Савеза му наопако руке
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца;
Ухвати му двоје ђеце лудо,
Обадвоје закла на одаји,
Па донесе гвоздене ражњеве,
Те испече два близанца сина,
Оба сина од Беча ћесара;
Па нагони од Беча ћесара,
Пије пиво а мезети месом;
Пак сватовма овако говори:
„Што нађете у двору његову
„Покољите и женско и мушко,
„Осим једне лијепе ђевојке:
„Ђевојка је васке сјетовала,
„Ал' вас нико сјетоват’ не може,
„Док не знате што је латинија."
Па Богдану тихо бесједио:
„Трчи брзо граду и бедему,
„Те уграби на граду топове,
„Да тобџије ватру не упале.
„Потрће нам у пољу сватове."
Оде Богдан граду на бедеме,
Посијече дванаест тобџија.
Ала банда затури се кавга,
Џенек био за неђељу дана,
Док пороби Беча бијелога,
Па краљеву запалио кулу,
Поробио, па је запалио,
Пак поведе Роксанду ђевојку,
И поћера рухо ђевојачко,
И поведе хиљаду сватова,
И одоше Биограду Стојну,
Оженише Јакшића Шћепана.
Кад дођоше на Јакшину кулу,
Проговара Јакша капетане:
„О народе, моја браћо драга!
„Мени има стотину година,
„Ишао сам свуда по свијету
„И много сам видио јунака
„И многоме обиша’ јунаштво;
„Нег’ ти веле и бесједе људи,
„Када дође до невоље црне
„И кад ваља мријет’ на мејдану:
„Да над Марка не има јунака.
„Да нам није у сватов’ма Марко
„Сви би нама свати изгинули
„И остала до вијека прича,
„Да се прича и приповиједа
„У латине како изгибосмо."
Марко њему 'вако одговара:
„Побратиме, Јакша капетане!
„Ја сам много обиша’ мејдана
„И тавница плећим’ напунио
„И јунака пуно погубио,
„И самијех хиљаду Арапа,
„Нико мене није преварио
„Осим један од Беча ћесаре,
„Што погуби два Угљешевића.
„Сватов’ма је говорио Марко:
„„Не спремајте ђевера ђевојци.““
„Али мене слушат’ не шћедосте,
„Док не свану и ограну сунце.“
Кад је Марко тако говорио,
Доведоше и попа и кума,
Кума куми Рељу крилатога
А ђевера Јакшић Димитрију,
Привјенчаше Јакшића Стјепана
И Росанду лијепу ђевојку.
Пак ту они свадбу затурише.
Свадба била за петнаест дана
Свадба била па се растанула:
Све сватове цура даровала,
Неком јаглук а неком бошчалук,
Сваки оде завичају своме.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., 674-691.