Опет Љутица Богдан и сестра му
Пије вино Љутица Богдане
С остарилом на вечери мајком;
Кад се мало понапише вина,
Те им винце униђе у лице,
А ракија говорити пође, 5
Стара мајка сузе проливаше:
„О Богдане, мој рођени сине!
„Кад су Турци земљу поарали,
„Поробили и старо и младо,
„Ондај су ти сеју заробили, 10
„Јединицу сестрицу Јелицу,
„Зароби је Бошњанине Мујо,
„Одведе је Босни каменитој."
Осмену се Љутица Богдане:
„Добро сам га, мајко, запазио, 15
„Кад сам њега по горици гоно,
„Од њег' моју сеју отимао,
„Близу сам му ђога догонио,
„Мало сам га пером окачио
„Од мојега перна буздована, 20
„Три сам њему ребра преломио,
„И утече, весела му мајка!
„Мати моја, није давно било,
„Сад је таман десета година."
Моли њега остарила мајка: 25
„Иди, сине, Љутица Богдане,
„Те полази сестрицу Јелицу."
А беседи Љутица Богдане:
„О Бога ми, моја стара мајко!
„Ја би лако сеју полазио, 30
„Ал ће Мујо заметнути кавгу,
„Пак ћу млого чуда учинити."
Мајка му се оканити не ће,
Већ мијеси бијеле колаче;
Љутици се на ино не може, 35
Већ опрема виловита ђога.
Док Љутица ђога опремио,
Стара мајка спремила колаче,
Сједе Богдан ђога виловита,
Оде право Бошњанину Мују, 40
Без брода је Дрину препловио,
Дође јунак Босни каменитој
На капију Бошњанина Муја,
Па закуца алком на вратима;
Опази га сестрица Јелица. 45
Капију му одма отворила,
Не познаје Љутице Богдана,
Него позна виловна ђогина,
Уватила за ђиздине ђога:
»О Бога ти, незнани јуначе! 50
„Где си добра задобио ђога?"
Беседи јој Љутица Богдане:
»О Бога ти, непознана сејо!
„Ђого ми је од баба остао."
Тад с' осети сестрица Јелица, 55
Скиде брата с виловна ђогата,
Па га љуби у бијело лице,
За јуначко здравље упитала;
Пита Богдан за Мујово здравље,
И упита, јели дома Мујо, 60
А сеја му тијо проговара:
„Није дома, и не било ти га!
„Ево има три бијела дана,
„Ко је оч'о у лов у планину,
„Еда Бог да, да ми и не дође!— 65
„Ајде брате у бијеле дворе,
„Да с' одмориш и напијеш вина."
Уђе Богдан у бијеле дворе,
Па он седе пити рујно вино;
Она куја, орјатско колено, 70
У вино му бенђелуке меша,
Док опоји Љутицу Богдана,
Леже јунак стрмо без узглавља;
Она води виловна ђогата,
Води њега у арове пусте, 75
Па узима коњске букагије,
Те окива браца рођенога,
И на руке троје завезице,
Око врата тешкога синџира.
Док је куја брата оковала, 80
У том стиже Бошњанине Мујо:
Одма му је радо истрчала,
Под њиме је вранца уватила.
Беседи јој Бошњанине Мујо:
„Не радуј се, моја мила љубо, 85
„Ништа теби уловио нисам."
Она њема радо проговара:
„Ја сам бољег лова уловила
„Брата мога, а шурака твога."
Кад то зачу Бошњанине Мујо, 90
Удари је по образу руком,
Три јој здрава искочише зуба:
„Шта говориш, орјатско колено!
„Ако мореш ветар уватити,
„То и твога Љутицу Богдана." 95
Она куја тијо проговара:
„Ако ми се не верујеш, Мујо,
„Ти отиди на чардаке горње,
„Те ти види Љутицу Богдана."
Ђипи Мујо, кан' да се помами, 100
Он истрча на чардаке горње,
Лежи Богдан стрмо без узглавља,
Мало га је попустило пиво;
Удари га Бошњанине Мујо,
Удари га чизмом и мамузом: 105
„Устај, море, Љутица Богдане!
„Да пијемо рујевину вино."
Главу диже Љутица Богдане,
Главу диже, дигнут не могаше;
Ногом миче, макнут не могаше; 110
А рукама ни тамо ни амо;
Паде на ум Љутици Богдану,
Да је сеја брацу савезала,
Пак беседи Бошњанину Мују:
„Ој мој зете, Бошњанине Мујо! 115
„Скини мене са врата синџире,
„Да ја с тобом пијем рујно вино."
Ал' то Мујо ни да чује не ће,
Већ он седе на меке душеке,
Па он пије оно рујно вино 120
А наздравља Љутици Богдану,
Ал' му с вином чаше не додаје.
Кад се Мујо напојио вина,
Он беседи Љутици Богдану:
„А Бога ти, Љутица Богдане! 125
„Кад си мене по планини гон'о
„Да си мене онда уватио,
„Којом би ме смрћу уморио?"
Беседи му Љутица Богдане:
„А Бога ми, Бошњанине Мујо! 130
„Право ћу ти јунак казивати:
„Да сам тебе онда уватио,
„Јадном би те смрћу уморио:
„Водио б' те на крстате путе,
„Сек'о би те на четири стране, 135
„Обесио о четири гране,
„Куд прооде често кириџије,
„Нек глас носе свуда по свијету,
„Кад је Богдан Муја погубио."
Кад то чуо Бошњанине Мујо, 140
Одма виче вијерницу љубу:
„Дај ми, љубо, коње и кочије,
„Да ја гоним Љутицу Богдана
„На раскршће куд пролазе људи,
„Још од Босне млоге кириџије, 145
„Нек' казују свуда по свијету,
„Да је Мујо посек'о Богдана."
Она куја, орјатско колено,
Итро скочи и коње повата,
И дигоше Љутицу Богдана, 150
Отера га Бошњанине Мујо,
Накричује сеја неверница:
„Скини, Мујо, ш њега одијело,
„Донеси га сину Усеину,
„Нек се дичи руом ујаковим." 155
Отера га Бошњанине Мујо.
Кад дотера на крстате путе,
Скиде њега са лаки кочија,
Стаде скидат кадифели руо,
Друкчије му скинут не могаше, 160
Одреши му свезу на рукама,
А то Богдан једва дочекао,
Кад му беле опростио руке,
Он се итро на ноге окрете,
Свог ти Муја за грло увати, 165
У нокти му грло ишчупао;
Паде Мујо у траву на главу,
Он Мујову сабљу узимаше,
Те он Мују осијече главу,
Исијече с ногу букагије 170
И још Муја на четири стране,
Па обеси о четири гране;
Он не иде своме двору белу,
Веће натраг, да полази сеју.
Кад он дође на капију пусту, 175
Опази га сестрица Јелица,
Плећи даде, бијежати стаде;
Увати је Љутица Богдане,
Обе чарне очи извади јој
И бијеле осијече руке, 180
И нећаку осијече главу,
Па је метну ђогу у зобницу;
Бијеле му попалио дворе,
Па он узја бијесну вранчину,
А ђогата води у поводу, 185
Оде јунак двору бијеломе,
Оде двору здраво и весело
Певајући друмом широкијем:
„Весели се, Богданова мајко!
„Док ти дође Љутица Богдане, 190
„Жалосне ће гласе донијети,
„Како се је помирио с Мујом
„И Јелицу сеју даривао."
Кад је дош'о двору бијеломе,
У сусрет му мајка истрчала 195
Па увати за ђиздине вранца,
А Богдана сина укорава:
„Јесам ли ти беседила, сине,
„Да ће тебе даривати Мујо!"
Вогдан мајци тијо беседио: 200
„О Бога ми, моја стара мајко!
„Није ми га с вољом поклонио,
„Није с вољом, него за невољу;
„Ако ми се, мајко, не верујеш,
„Погледај ми сабљу о ункашу, 205
„Сва крвава бритка до балчака;
„Још отиђи виловну ђогату,
„Те ти види, шта је у зобници,
„Ил' је глава, ил' златна јабука."
Кад му види мајка остарила, 210
Ал' нејака Усеина глава!
То му мајци мило не бијаше,
Ал' Богдану ништа не смијаше.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
