Овчар и дјевојка

Заспала девојка дренку на коренку,
Отуд иде стадо с два млада овчара,
Један с миром прође, други не кте с миром;
Говори девојци: „Устани, девојко!
„Ајдемо там' доле у то златно поље,
„Да жњемо пшеницу, да се наджњевамо:
„Ако ме наджњеш, даћу ти ја стадо;
„Ако л' те наджањем, љуба да си моја.“
Устаде девојка, метну срп на раме,
Одоше там' доле у то златно поље.
Жњели су пшеницу од јутра до мрака,
За девојком веже девет миле браће,
А за момком веже девет мили друга.
Девојка нажњела триста и три снопа,
Момак је нажњео двеста и два снопа.
Говори девојка: „Чујеш ли, чобане!
„Стадо да ми дадеш, ја сам те наджњела.“
Моли се чобанин, пак јој проговара:
„Што ће тебе стадо с премлогим овцама,
„Кад ти траве немаш, стадо да напасеш,
„А на воду не знаш, стадо да напојиш,
„Нити лада имаш, стадо да пландује?“
Говори девојка: „Чујеш ли, чобане!
„Ја поља имадем, стадо да напасем:
„Моја ситна коса, зелена ливада;
„А и воде имам, стадо да напојим:
„Моје чарне очи, два бистра кладенца;
„Ладак ће му бити моје обрвице.“

Алтернативни текст

Жетву жела лепота девојка
Златном руком и сребрном српом.
Кад је било око пола дана,
Запевала лепота девојка:
„Ко би мене снопље повезао,
„Дала би му моје бело лице;
„Ко ли би ми водице донео,
„Дала би му моје чарне очи;
„А ко би ми ладак начинио,
„Ја би њему верна љуба била.“
Она мисли, нико је не слуша,
Слушао је овчар од оваца;
Рогозом јој снопље повезао,
Од леске јој ладак начинио,
И донео лађане водице,
Па беседи лепоти девојци:
„Дај, девојко, што си обећала.“
Ал' девојка полукава била,
Па се она млада одговара:
„Ид' одатле, млади чобанине!
„Ако си ми снопље повезао,
„Твоје овце по стрњики пасу;
„Ако си ми водице донео,
„И ти си се лађане напио;
„Ако си ми ладак начинио,
„И ти си се под њим одморио.“

Извор

• Караџић, В. С. 1867. Живот и обичаји народа српскога. Беч. стр. 54–56.