Објесен
| Објесен Писац: Лаза Костић |
Објесен
Остарело лето болно,
опада му коса густа,
дрвље сухо и невољно,
и што оста лишћа пуста
све је вело,
невесело.
Ал' моје је срце свеже,
пролећа се њему смеше,
па када би лишће вело,
па када би само хтело
по мом срцу да полеже,
сваки листак што би пао
кô цветак би поникао.
Ал' уместо лишћа вела
једна се је ружа свела,
па је пала, па се расцветала
посред срца мога врела;
ал' од те ће руже мене
врело срце да увене.
Извори
[уреди]- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.
|