Обичан човек (шала у три чина)/9
IX
ДУШАН, сам
ДУШАН: Детињарије! (Седа на клупу) Боже Господе, да дуга времена! Ето већ и чика Вићентије побегао мало у варош. Да видим из новина, ако се игра што добро у позоришту, па да сиђем и ја вечерас. (Вади писмо из џепа). Ово ће бити Огњановић. Знам унапред шта јавља, каква беспослица! (Дотле је отворио писмо и сагледао потпис). Дамњановић! Гле, шта ће он? (Устаје и чита). „Драги Душане. Ти знаш ваљада за мој случај. Ја сам поводом оне песме осуђен шест месеци затвора; овог часа чујем, да је и у касацији свршено, и сутра, најдаље прекосутра, бићу ваљада и затворен. Како су околности моје и моје матере такве, да ми је то немогуће поднети, одлучио сам да пребегнем у Аустро-Угарску, где ћу, радећи на новинама, животарити, док ми се не допусти повратак. Да бих могао то извршити, потребна ми је твоја помоћ и ње ради доћи ћу сутра теби у виноград, где ћу ти објаснити, како ћеш ми помоћи”. (Говори). Сутра? То је већ данас. Можда је долазио, па ме није нашао. Никола, еј Никола, — Никола! (Наставља читање). „На тебе ваљада смем рачунати, а пишем ти у напред, да сутра не одеш где из винограда, у ком би случају све пропало. Твој Жарко.” (Говори) Ако ме је тражио, мислиће одиста да сам немарљив и да му нисам хтео помоћи. (Николи). А, ту си, ходи овамо!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|