Обичан човек (шала у три чина)/38
VIII
МИЦИЋ, ПРЕЂАШЊИ.
МИЦИЋ (Трчи с поља): Моја жена! (Изненађен) Је ли овде моја жена?...
ДАМЊАНОВИЋ: Молим вас, да се разумемо. Видите, ово је моја мајка.
МИЦИЋ: Тако? Мило ми је!
ДАМЊАНОВИЋ: А ово је, мајко, управо мој отац...
СОФИЈА: Боже, синко!....
МИЦИЋ: То јест, госпођо, као што вам је познато ја нисам у ствари његов отац, Он има уопште обичај, да ма кога узме за оца или за мајку... Можда је и вас тако срео... А ви нисте ни криви ни дужни.
ДАМЊАНОВИЋ: Ево у чему је ствар: Ја сам случајно узео име господинова сина, да бих се прикрио, а он је случајио позван у госте, па да бих се ја спасао, био је тако добар и великодушан, да се прави као да је мој прави отац.
СОФИЈА: Хвала вам, господине.
М ИЦИЋ: На мало!
ДАМЊАНОВИЋ: И сад, мајко, ти ћеш се правити као да си господинова жена. Молим те!
МИЦИЋ: Ето ти сад! О, буди бог с нама! Па сад још већа комендија да се прави! Како госпођа може бити моја жена!
ДАМЊАНОВИЋ: Али, молим вас, привремено...
МИЦИЋ: Да Бог сачува! Зар ми је мало што сам до сада имао привременог сина, него сад да имам још и привремену жену. Гледај ти, брате, да се то сврши једанпут, јер што не иде не иде.
ДАМЊАНОВИЋ: Одиста, мајко, какве гласове имаш?
СОФИЈА: Да ћеш бити помилован. Један се велики мој пријатељ заузео за тебе.
ДАМЊАНОВИЋ (Мицићу): Ето видите!.. Свршиће се. Дакле, молим вас.. Молим и тебе, мајко, снађи се како знаш.
|