Обичан човек (шала у три чина)/28
XIV
АРСА, МАРИЈА. ПРЕЂАШЊИ
АРСА: Е? Је си ли разговарао, Вићентије?
ВИЋЕНТИЈЕ: Богме, јесам.
МАРИЈА: Па шта каже?
ВИЋЕНТИЈЕ: Арсо, дај ми руку. Марија, дај ми и ти руку. Или чекај, немојте ми давати руке, док не дође одговор из Јагодине.
АРСА: Из Јагодине?
ВИЋЕНТИЈЕ: Он хоће вечерас да отпутује у Јагодину, да се разговара са женом. Дабогме, дете му је, колико њему толико и њој. А што се њега тиче, он сасвим пристаје.
МАРИЈА: Да ти ниси само, Вићентије, нешто сувише натурао, јер, право да ти кажем, јединица ми је, а није ми ни стара девојка, може поседети, па ако је он хоће добре воље и тако рећи да изиђе као да је он хтео, а не да смо му је ми нудили.
ВИЋЕНТИЈЕ: То није твоја брига, снахо. Ја, кад нешто примим на себе, знам шта радим и како радим.
АРСА: Зна то, Вићентије.
МАРИЈА: Нешто ми се само не свиди тако много. Као зашто он хоће сад да иде у Јагодину?
АРСА: Јест, то није добро.
ВИЋЕНТИЈЕ: Па, зар ти не кажем? Хоће да разговара са женом.
МАРИЈА: А да неће само да се извуче, па отуда и да не одговори.
АРСА: Сасвим. И то може да буде.
ВИЋЕНТИЈЕ (Размишља). Може. Не кажем да не може.
МАРИЈА: А ја, бога ми, немам дете за разбацивање, па да он после по целој Јагодини прича, како смо му нудили ћер. Ја сам теби говорила, Арсо, ја сам била противна да му нудимо. Ако му се допада дете, нека је он тражи. Друго је, да је он то одмах дочекао, па свршио, а друго је ово, што тек иде у Јагодину, па тамо да се размишља.
АРСА: Јест, тим се у неколико излаже девојка. Он је требао рећи: да или не.
ВИЋЕНТИЈЕ (Који је дотле мислио): Знате ли шта сам ја овога часа смислио?
МАРИЈА: Шта?
ВИЋЕНТИЈЕ: Да ми њега, силом или милом, задржимо вечерас и сутра, да не иде у Јагодину, а ти, снахо, да пишеш његовој жени писмо, да одмах сутра дође.
АРСА: То би могло!
МАРИЈА: Али не познајем жену.
АРСА: Ако не познајеш. Ево, Вићентије ће саставитн писмо. Треба казати: „Драга госпођо, таква и таква ствар. Ваш муж и ваш најстарији син овде су код нас у гостима и ја Вас молим да и Ви одмах првим возом дођете; мило ће нам бити, а има и једна важна ствар...”
ВИЋЕНТИЈЕ: Не важна, него породична ствар.
АРСА: Једна породична ствар... То ће већ Вићентије саставити. Али о томе не смемо њему ништа говорити, па кад му буде овде жена, он онда нема куд. То си се добро сетио, Вићентије.
МАРИЈА: Ако ви кажете да је тако добро...
АРСА: Ево Душана и Зорке. Они не треба о томе да знају. Немојте пред њима говорити.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|