Обичан човек (шала у три чина)/26
XII
ВИЋЕНТИЈЕ, МИЦИЋ
ВИЋЕНТИЈЕ (Води под руку Мицића): Дакле, видиш и сам, ето, у томе је цела ствар, мој Јованче.
МИЦИЋ (Буни се): Ама не кажем, него...
ВИЋЕНТИЈЕ: Слушај ти мене. Девојка је добра, а и твоје дете, колико сам га за ово два три дана промерио, врло је добро. Па онда, Арса је твој стари пријатељ.
МИЦИЋ: Па добро, добро, да се промислим (За се) О, Боже Господе! У шта сам ја запао, сад још да женим и туђу децу.
ВИЋЕНТИ ЈЕ: Па онда да ти кажем, онако у четири ока, ни девојка није без ичега. Нема богзна шта, али опет збринуо је Арса.
МИЦИЋ: Па добро, добро...
ВИЋЕНТИЈЕ: Пристајеш ли? Ходи да се изљубимо.
МИЦИЋ: Ама, шта пристајем?
ВИЋЕНТИЈЕ: Па шта се, забога, буниш?
МИЦИЋ: Није, човече, не буним се, али није то тако! Не знаш ти моје муке.
ВИЋЕНТИ ЈЕ: Ух! Чудне ми муке! Женидба, брате, то ти је данас најмања мука на свету.
МИЦИЋ: Па кад је најмања што се ти ниси ожемио, него се вучеш по свету с тим реуматизмом као пребијена мачка?
ВИЋЕНТИЈЕ: То јест, како ти то мислиш да се ја вучем. (Исправља се). Пре свега, ја идем врло добро, управо и не осећам више никакав бол, а затим, кад баш хоћеш да ти кажем, ево и ја се женим.
МИЦИЋ: Ти?
ВИЋЕНТИЈЕ: Јест ја... и немој то два пут да ме питаш.
МИЦИЋ: Е, па жени се, брате, и нека ти је срећно, а немој за другога да се бринеш.
ВИЋЕНТИЈЕ: Да се не бринем? Пре свега и ти си ми пријатељ, а и Арса, па хоћу да се ородите. Имате ваљану и лепу децу... Право да ти кажем, овај твој и не личи на тебе.
МИЦИЋ: Па дабоме да не личи.
ВИЋЕНТИ ЈЕ: Него на кога личи?
МИЦИЋ: А откуда ја знам! Ја бих и сам волео да знам на кога он личи.
ВИЋЕНТИЈЕ: Ама како?
МИЦИЋ (Зловољно): Тако. Зар ја знам како! Има деце на свету па ни на кога не личе.
ВИЋЕНТИЈЕ: Имаш право, то има. Него сад није питање на кога он личи, већ кажи ти мени нашта си се одлучио, па да ми лепо зовнемо Арсу, те ако бог да да свршимо ствар.
МИЦИЋ (За се): А не, ово овако више не иде. Не могу ја да будем ничија комендија. Баш и ако сам начелан, нисам ја циркус или менажерија!
ВИЋЕНТИЈЕ: Шта се размишљаш?
МИЦИЋ: Знаш шта, брате, да ти кажем искрено, размишљам се да узмем свој сандук, па да идем што пре одакле сам и дошао.
ВИЋЕНТИЈЕ: У Јагодину?
МИЦИЋ: Јесте, имам ја тамо свога посла.
ВИЋЕНТИЈЕ: Али, молим те, зар да ми не одговориш ништа?
МИЦИЋ: Одговорићу ти ја отуда.
ВИЋЕНТИЈЕ: Што отуда? Хоћеш ваљада да се разговараш са женом?
МИЦИЋ: Јест, да се разговарам с њом.
ВИЋЕНТИЈЕ: Е, то је друга ствар, то је сасвим друга ствар. Разуме се, не бива без договора; заједно сте га, што кажу, родили, заједно одгајили, па право је да га заједно и збринете. Право је.
МИЦИЋ: Јест, право је. Па зато, ево ја ћу још вечерашњим возом да идем.
ВИЋЕНТИЈЕ: Добро, добро, што пре то боље.
МИЦИЋ: Ех, тако. Одох ја да се спремим, а ти ме причекај. (Оде лево)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|