Обичан човек (шала у три чина)/18
IV
АРСА, ВИЋЕНТИЈЕ
ВИЋЕНТИЈЕ (С поља се чује жагор и свађа: улазе обојица и носе дугачке штапове на којима су удице и неке лимене кутијице у којима су глисте. Баци кутију с глистама). Ево ти глисте, твоје су; из твога су винограда, узми их! Али с тобом ја више никад нећу пецати рибе.
АРСА: Молим те, није ту сада реч о глистама, него по чему сам ја сад крив, што нисмо ништа упецали?
ВИЋЕНТИЈЕ: По чему? По томе, што ти не знаш ни најосновнија правила пецања, јер не умеш да ћутиш. Таман мој пловак почне да мрда, а ти мораш да проговориш.
АРСА: Није да морам...
ВИЋЕНТИЈЕ: Па оно, дабогме, није да мораш него хоћеш. Зар ти мораш мене непрестано испитивати о мојој женидби, па и онда кад пловак заигра. Ето, прозебле ми и ноге за банбадава, па чувај се ти сад! Дабогме, да се морам женити.
АРСА: Па добро, Вићентије, жени се; али ја сам као хтео да проговорим нешто. Знаш како је, отац сам, па морам мислити на све, а ти си ми пријатељ и тако рећи рођак. И ако нисмо блиски, ја ипак немам ближега од тебе.
ВИЋЕНТИЈЕ (Остављајући удицу): Знам да немаш, немам ни ја. Па добро шта имаш да проговоримо? Ето, говори сад, овде у соби, лепо на тенане, а не кад пецамо рибе.
АРСА: Видиш, ми смо онако... како да кажем?... Знаш како је то, кад човек има рођака, па... рачунали смо на тебе. Ти си тако рећи и обећао у неколико, да ћеш нам помоћи, кад будемо удавали Зорицу.
ВИЋЕНТИЈЕ: Јест, онако уз реч.
АРСА: То јест, ја не кажем да си обавезан, него више као рођак.
ВИЋЕНТИЈЕ: Како као рођак?
АРСА: Хоћу да кажем, није ствар под морање, него... Ево шта је у ствари и молим те да ме лепо чујеш. Видиш, то је само једна судбина; ништа више него судбина. Дакле, ти видиш, овај Јованчин син је дошао нама у госте?
ВИЋЕНТИ ЈЕ: Јованчин син? Е, Арсо, то право кажеш. То ти је видиш сасвим паметно. И мени се види добар дечко.
АРСА: Па онда, из добре је куће. Ти знаш да Јованча добро стоји, а дете је свршило школе.
ВИЋЕНТИЈЕ: Та ти је реч паметна, то је особито добра прилика. Ако ме питаш, и ја ти то, Арсо, саветујем.
АРСА: Е, видиш, то ми је мило, што се слажеш са мном. Да ти кажем, дакле, шта сам већ учинио,
ВИЋЕНТИЈЕ: Шта?
АРСА: То нисам ни Марији казао, али теби морам. Чим сам видео дете, а мени се допало, па одмах, брате мој, седнем ти ја, те напишем писмо Јованчи као старом пријатељу.
ВИЋЕНТИЈЕ: Ама зар си му писао, Бога ти?
АРСА: Казао сам му, да ми је његов син у гостима, да сам га примио само тако може бити, као отац дете своје, па сам позвао и њега — Јованчу — да дође. Молио сам га да дође што пре, јер, казао сам му, имам с њим важан, врло важан разговор.
ВИЋЕНТИ ЈЕ: Кад си му писао?
АРСА: Јуче, и писмо је одмах и отишло дневним возом. Он је још синоћ имао писмо. Могао је и ноћас стићи, ако је пошао ноћним возом.
ВИЋЕНТИЈЕ: Доћи ће он, знам га, доћи ће; ако није ноћас он ће данас дневним возом.
АРСА: Ја сам му тако писмо написао, да се морао одмах одлучити на пут. Ја чак верујем да је он можда јутрос стигао у Београд, па зато управо и хоћу с тобом да разговарам. Кад дође, дабогме, дочекаћемо га лепо, као стари пријатељи. — Али, знаш, то је незгодно да му ја о тој ствари говорим. Није ред да ја као отац намећем неком своје дете, него мислим, то би могао ти, и то више као са своје стране. А? Шта мислиш?
ВИЋЕНТИЈЕ: И с тим се слажем, савршено се слажем. И није лепо да му ти говориш, родитељ си; него ћу то ја њему. О томе не брини! Видећеш ти како ја умем да будем пријатељ.
АРСА: Знаш, Марија је противна томе, да ми натурамо своје дете. Она би волела, да се ствар тако удеси, па да изађе као да то Јованче са своје стране тражи.
ВИЋЕНТИЈЕ: Не брини ти то; немој ти мене учити како ћу ја, то је моја ствар. Но слушаЈј, ја морам мало и да се одморим; прозебао сам. Дабогме да сам морао назепсти; где си ти видео још реуматичног човека да пеца рибу!
АРСА: Па одмори се; зашто се не би одморио? Ако хоћеш попи и један чај или теј од зове. Да кажем да ти спреме?
ВИЋЕНТИЈЕ: Нећу. Хоћу само да прилегнем мало. Осећам да ме жига овде, (Одлазе обојица).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|