Нисам сам

НИСАМ САМ  (1938)  Писац: Ратко Павловић Ћићко

Песма је написана 1938. године и исте године објављена у Барселони у књизи „Крв и живот за слободу”.^[1]

Друговима из Андалузије и Астурије

Нисам сам —

Самном су хиљаде,

Самном су милиони,

Самном смело ступају напред.

Челични редови храбрих бораца,

Редови бораца за слободу.

Рањен сам.

Одлазим тешка срца.

Широка поља путују са нама

Поља са поморанџама

Поља са преораном плодном земљом.

Воз одмиче.

Кревети се гибају.

Људи са изрешетаним грудима,

Људи са изранављеним главама,

Са изломљеним ногама и рукама,

Путујемо не знам куда,

У болницу не знам коју.

Један друг из Астурије

Јауче изнад мене.

Млаз крви му бризга из устију

Постаје блеђи и блеђи —

Износе га.

О, друже!

Ти бљујеш крв за слободну,

Бљујеш за срећну Шпанију.

Други има изломљену руку,

Три пута је до сада рањаван,

Рука му је учвршћена даскама.

Смеје се и гледа у њу.

Црну капу је ставио на врх прстију

И обраћа се свима нама:

„То је фашиста”.

Показује, весело, насмејано, радосно,

Како је гађао „црне кошуље и капе”

Црне фашистичке варваре.

О друже, твоја рука је рањена,

Укочена и стегнута,

Али твоје је срце весело.

Твоја мисао је зрела,

Ти си син ових раздраганих поља,

Из којих ничу јунаци.

Из којих се јављају револуционари,

Ти си сина Андалузтије.

У фабрици ти је ребро пребијено,

А сада рука сломљена.

И браћа побијена,

И мајка обешена.

Пет си прошао фронтова,

Са песмом на уснама.

На плавој си Харами изабчен из строја.

Друже, ја ти се дивим.

Ја сам сељак са Балкана,

Ја сам син балканских гора,

И балканских поља.

Ми путујемо и смејемо се заједно,

И наступали смо заједно

Ми се разумемо.

Ми се на овим брдима,

Боримо за срећу и слободу,

Милог нам Балкана и драге Шпаније.

Извори

1. Мрдаковић Р. 1998. РАТКО ПАВЛОВИЋ ЋИЋКО. „Клуб НТ”, Београд. стр. 18—19