Низ друм

Петар Кочић

Низ друм Писац: Петар Кочић

Низ друм

                                                                                                                   Сличица из живота Ђуре Јакшића

Сеоска механа, мрачна, прљава, очађела.

                                                                                                                   Прва појава

                                                                                            Кмет. Први сељак. Други сељак. Механџија. Неколико сељака још.

Кмет: Ама, људи, кад ће доћи већ овај наш нови учитељ? Има месец дана, како јавише из Београда, да се крено на пут, па никако да дође! То ме бацило у велику бригу. Школа стоји затворена, а ја сам за све унеколико ко нека власт и одговоран... Мирче, бре, једну ракију још!

Први сељак: Вала, кмете, власт си и, да речемо, један човек од знања, те ћеш ми моћи казати колико има мејана од Београда довде, а?

Кмет: (подуже мисли): Што ће ти то да знаш?

Први сељак: Па тако. .. Треба ми да знам...

Кмет: Па има једна триестина мејана... Јест, управо тридесет. Толико!

Први сељак: Е, сад ти могу, кад је то тако, посигурно казати да ће наш нови учитељ вечерас овде, у овој истој мејани газда Мирчета, да ноћи... Тридесет мејана - тридесет дана! Толико!... Газда Мирче, бре, и за мене још један чоканчић!... (Кмету) Сад ти, кмете, власт си и један човек од памети и рачуна, растреси ове моје речи како знаш; а ја ти само велим: тридесет мејана - тридесет дана!...

Други сељак: Па то би ко изашло, Јеротије, да овај наш нови учитељ пије, а?

Први сељак: На те ти речи чича Перо, могу рећи: кадгод изговориш реч калуђер, поп, учитељ, шумар и млоге друге овако крупне речи, не заборави додати и реч ракија. То ти могу рећи и тако ти могу рећи... Шта велиш, кмете?

Кмет: (забринут): Не знам, дете, ништа.

Други сељак: Да ли је жењен, зна ли се, има ли вамилије? ... У којим је годинама? ...

Кмет: Поп га добро зна. Вали га млого и каже да је врло учеван... пише књиге и шаље по народу. Сви га вале и сви га, вели, прогоне. Млад је и нежењен...

Први сељак: (као наивно): Оно се мени чини, људи, да наш поп има кћер на удају?

Други сељак: Има.

Први сељак: Е, сад зашто се тај наш нови учитељ није оженио, не знам: а зашто га поп вали, баш ми се чини да бих мого погодити... (Као више за се) Знам те, Света Петко, постио сам ти!... Мирче, бре, сумлато цинцарска! Још један чоканчић, ама да ти је пун ко лисичје око!...

Механџија: (Смијуљи се): Изволе, бре, ужичка несрећо! Кој те враг донесе вамке до нас у ова питома Шумадија!... Бога ми, кмете, и мен је млого бригу за тај наш нови учитељ.

Први сељак: Живио Шумадинац! Алал ти шумадијска крв!... И он се брине за нешто! ћути, бре, саламаћу цинцарски!

Механџија: Ја саламакј? Море, несрећо ужичка!

Први сељак: Нијеси ти само саламаћ, газда Мирче, већ и бесламаћ, багаћела, ћаловина...

Механџија (као увријеђен): Млого, то бре, .. . кје да бидне млого од један дошло за један честан грађанин шчо плакја две иладе гроши порез и прирез...

Први сељак: Некје, некје! То иде према порезу, газда Мирче.

Други сељак: Море оставте, људи! Шта се ту... А баш велиш, кмете, да је тај учитељ млого учеван... да пише књиге? О, брате, ја се бојим тих учевних људи! Виђе ли само оног нашег лањског!...

Механџија: Море, оно млого лудо било!

Други сељак: Јес, јес газда Мирче, млого луд беше! Дође мени једног дана: "Чича Перче, вели, написао сам, каже, једну књигу и саставио један рачун, па сам посло на све јевропејске цареве и учевне главешине и осам комада на оних осам лудих кућа у Београд. Ако се, вели, јевропејски владари буду држали те књиге и тог рачуна, ниједан неће ником ни једну пару дужан да буде, а сад, каже, сви грцају у дугу". Ђаволе, бог те убио: цареви неком дужни! "Море, ајде, будало!" - велим му ја. "Не, не, вели, чича Перче, тако је! Грцају они у дугу... Једну сам, каже, књигу одма посло нашем комшији , бечком ћесару. Силне ћу, вели, паре за њу да згрувам..."

Кмет: Што да је шаље бечком ћесару? Он је барем богат. Тај не дугује!... Истина, знам да је дугово Коџа Милошу две три иљаде дуката за неколико стотина крмача. И, браћо моја, хтеде му зајести, али удари мајстор на мајстора, па му Коџа Милош подвали онако његовски...

Механџија: Срамота, бре, за један владар јевропејски! Јазук, болан брајко!...

Први сељак: Оће бечки ћесар и наш Карадаглија да их бог поживи, неки пут човјека и да уједу за срце, ама онако мучки, испотаје!... Шта се оно чује? (Из даљине се, споља, чује неразумљива песма).

Кмет: (ослушкује): Ко песма... неко пева друмом...

Други сељак: Кириџије од Ужица пролазе у Београд.

Механџија: Твоји сељаци, несрекјо ужичка!

Први сељак: Море, газда Мирче, нијесу моји... (ослушкује) нијесу моји оно сељаци. Знам ја њих по грлу и авазу... Чујете ли како киша пљушти и грми? Паметни су моји сељаци. Не крећу се они на оваквом рђавом времену на пут. (Пљушти киша, сева, грми)... Пишу ли из Биограда, кмете, како је име том новом нашем учитељу, што је пошо, па неће никако да дође?

Кмет: Пишу. Ево овде (вади артије из џепа). Име му је Ђура Јакшић.

Први сељак: (врти главом): О, брате, некакво крупно, тешко име!

Други сељак: Старинско му презиме. Увек су ми драги људи који имају старинско, српско презиме. Не знам зашто, али ја све волим што мирише на нашу лепу, српску старину... Изумреше стари људи којима се дичила и поносила ова добра и честита земља. Ми се изродисмо и искварисмо. Све би нас требало спалити, па онда ову красну земљу нашу окадити сумпором и смрековом бобом, да не смрди иза нас (уздахне).

Први сељак: О, има на моме Златибору доста смрекове бобе!... Чујде! Песма... (песма све ближе и ближе долази). Да није оно наш нови учитељ?

Кмет: (љутито): Какав учитељ! Ја ћу одма сад да јавим, или капетану или онима у Београд, да учитеља нема. Овамо пишу и наређују да на њег припазим, а њега нема. "Полако, пишу, ш њим поступајте, јер је врлетан човек, и јављајте почешће надлежној власти о његовом владању..." Шта овде доле пише? То нисам још чито (завирује у артију и сриче): "Из-ве-сти-те нас од-ма о ње-го-вом до-ла-ску је-вен-јевен-ту-ал-но не-не-доласку."

Први свљак: О, то тешко нешто иде, кмете! Чувај се, по богу брате, сломићеш језик, па остаде нам кмет без језика...

Кмет: Шта му је ово? Како ћу их известити о доласку кад није још дошо? (Завирује опет у артију). Ама, шта ће му ово да каже: је-вен-јевенту-ал-но недоласку? ... Ово недоласку отприлике бих знао шта је, али ово је-вен-јевен-ту-ал-но? Хм, хм! Зна ли који од вас? Газда Мирче, бре, да ово није нека цинцарска реч?

Механџија: Богме, кмете, кје да бидне неки наш реч, ама не могу, ете , сад, да гу се сетим (дуго мисли). Не, не, кмете! Некје да бидне наш реч. То нешто поголемо и тешко. Кје да бидне тај реч залуто од Златибора у Београд... Питај ову несрекју... Јеротија...

Први сељак: Та ти ријеч, кмете, каже: кад нијеси јавио до данас, причекај још до шјутра...

Кмет: (напрасито): Шта, брате, шта ту...? ! С ким ти тераш шалу? ! (устаје да оде).

Први сељак: (хладно): Ништа се ти не бој, кмете. Ако буде до тебе какве кривице раздијелићемо је на осам равни чести, стрпати у осам врећа, па их онда послати, што но реко наш лањски учитељ, па оних осам лудих кућа у Београд. Њима ништа, а теби млого поможено! Па зар није тако, мајка му стара, а жито му родило ко мејане по нашим друмовима? !

Кмет: (љутит, плаћа рачун и излази): Добра ноћ!

Сви: Добра ноћ, кмете! (Још неки одлазе).

                                                                                                                   Друга појава

                                                                                            Механџија. Први сељак. Други сељак. Трећи сељак.

Трећи сељак: (улази сав мокар): О, да рђава времена, браћо моја! (Из близине се чује песма:

                                   Студена ме киша шиба
                                   По вас цели дан.
                                   О, прими мев, крчмарице,
                                   У свој лепи стан! итд.

Затим пуцањ из револвера и грмљавина.)

Први сељак: (устаје): Ко је то? Да није...?

Механџија: (прилази вратима и виче): Овамо, овамо! Овамке је мејана и крчма. Кје те примиме...

Први сељак: О, да страшна времена!... Ама, ко би то мого бити? ...

Трећи сељак: Не питајте, браћо! То је некакав чудноват човек. Малопрс се растадох ш њиме.

Други сељак: Како чудноват?

Трећи сељак: Не питај, брате! За овај месец дана откад путујем по овом вашем крају (ја сам марвени трговац) затеко сам га најмање петнаест пута сад у овој сад у оној мејани. И увек пије. Па и не пије толико много. Више части и троши за друге него за се. Честити и поштена душа. Али, види се, да га некаква голема несрећа тишти и прогони...

Први сељак: Зна ли се ко је и откуд је? ...

Трећи сељак: Подсигурно се ништа не зна. Неко вели да је молер, неко учитељ, а неко опет каже да је некакав велики учевњак, па је мало ко шенуо памећу од велике науке, те се кренуо низ друмове... Ко ће знати шта је! Ја само знам да је несретан и да га нешто тешко боли и гризе.

Механџија: Ево гу иде... овамо кје.

Први сељак: (трећем сељаку): А знаш ли како му је име?

Трећи сељак: Не знам. Пито сам га, а он каже: "Моје је име Беда и Невоља". (Опет грмљавина, севање и песма).

Сви: (задрхћу и побледе): О да страшна времена!

                                                                                                                   Трећа појава

                                                                                            Пређашњи и Ђура Јакшић.

Ђура: (улази и застајкује на вратима. Суморан је, блед, испијен, сав мокар, разбарушене косе, са натраг набаченим шеширом. Грмљавина, севање и вихор):

                                   Чујете л вихор како говори?
                                   Тресе се стена, крше борови,
                                   А у облаку јече громови
                                   Ко бунтовника бесни зборови!

(Пуца из револвера у ноћ и кроз врата). Точи мејанџијо! Точи и мени и свима нек пију! (Седа на клупу и ражалости се). Колико милиона очију гледа и светли на овом белом свету; колико милиона срца љуби и чезне под овим високим небом; колико милиона и милиона руку милује на овој пространој земљи, а мене све силно мрзи и немилостиво прогони! Ниједно око не гледа ме топло, ниједно срце не куца за мном искрено и жарко, ниједна рука не милује ме нежно... Судбино моја (уздахне) судбино, како си горка, бедна и чемерна: ни ведра, светла дана, ни мирне, спокојне ноћи!

Први сељак: (врти главом): Уистину, чудноват човјек!

Други сељак: Нешто млого жалостан...

Механџија: (точи пиће): Изволе, господине! Пите, брајко, господин све ве части и плакја...

Ђура: (бесно): Пијте, људи! Лочите! Лочите у славу среће моје и мог вечитог прогањања и кињења! (Напољу се чује снажна грмљавина и севање продире кроз одшкринута врата). Бедо и невољо, вечне пратилице моје, дозволте да ову чашу испијем у славу вашу, здравље и дуг живот ваш! (Испија чашу, баца је у зид. Чаша се сломије. Чује се звекет разбијеног стакла које се светлуца према бледој, скромачној светлости).

Други сељак: О, да страовите грмљавине!

Први сељак: И страшна човјека.

Ђура: (пада у занос): Пијте, људи! Лочите у славу мог бедног срца, које, кад љуби, снажније и силније љуби него цели свет, кад мрзи, снажније и силније мрзи него цели свет а кад бесни и грми, подобно је небеском грому. (Напољу пуче гром негде у близини. У исти мах пуца Ђуро преко људи из револвера). О, како ме обузима у овој величанственој, дивљачкој лепоти неизмерно миље; о, како нешто слатко и топло струји кроз ово измучено тело и ову увређену, изуједану душу! Бедо и невољо, вечне пратилице моје, дозволте милостиво, да и ову чашу испијем у славу вашу, здравље и дуг живот (испија и баца чашу као пре). Пијте, људи! Лочите! Лочите у славу среће моје и мог вечитог прогањања и кињења. Пијте и лочите са мном заједно!...

Први сељак: А ко си ти онако отприлике? Да ти нијеси наш учитељ?

Ђура: Јест, ја сам ваш учитељ... Ђура Јакшић...

Први сељак: (осмехујући се благо): Не рекох ли кмету: тридесет мејана - тридесет дана? Е, добро нам дошо, добри учитељу наш!

Механџија: (понизно): Добро нам дошо, добри учитељу наш!...

                                                                                                                   Четврта појава

                                                                                            Пређашњи и кмет.

Први сељак: (излети пред кмета који носи писмо): Нити шта говори, нити шта питај, већ реци овом господину: Добро нам дошо, добри учитељу наш!

Кмет: (збуњен, изненађен, Ђури): Добро нам дошо, добри учитељу наш!

Први сељак: Тридесет мејана - тридесет дана! Ко да сам гледо у календар!

(Завеса пада).

Напомене

Ова драмска слика приказивана је у београдском Народном позоришту 15. новембра 1904, у оквиру обиљежавања 25-годишњице смрти Ђуре Јакшића, под насловом "Нови учитељ". Име ауторово било је означено иницијалима П. К. Текст је тек прије петнаестак година открио Живојин Петровић у архиви Народног позоришта у Београду и објелоданио га 1966. године. На тексту су извршене многе промјене, што је учинио тадашњи драматург позоришта Милан Грол. Незадовољан тим промјенама (између којих је и наслов, као и преиначен крај), Кочић се одрекао тог рукописа. Петровић га је, међутим, објавио одстранивши накнадне драматургове захвате, а тако га је донио и Т, Крушевац у Сабраним дјелима, 1967. (Ж. Петровић: Један заборављени спис. П. Кочић: "Низ друм", Крушевац, Багдала, 1966, стр. 7-9).

Извори

• Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Кочић, умро 1916, пре 108 година.