Не завиди, да те чудо не снађе
(Из Сарајева)
Узрасла су два бора зелена,
Међу њима вита оморика;
То не била два бора зелена,
Ни међ’ њима вита оморика,
Већ то била два брата рођена: 5
Јакшић Павле и брат му Стјепане,
Међу њима Јелица сестрица.
Врло браћа секу миловала,
Од свакуд јој милост доносила,
Најпослије ноже ововане, 10
Све у чисто злато обљевене.
Нико томе мани не бијаше,
Осим једна куја Павловица,
Она зове своју јетрвицу,
Јетрвицу, љубу Стјепанову: 15
„Јетрвице, по Богу сестрице!
„Не знаш какво биље од омразе,
„Да омразим брата и сестрицу?“
Њојзи вели љуба Стјепанова:
„Чујеш мене, млада Павловице! 20
„И да знадем, не бих ти казала,
„Већ да знадем цмиље од умиља,
„Јетрвице, то бих ти казала:
„И мене су браћа миловала,
„Од сваклен ми милост доносила." 25
Кад то зачу куја Павловица,
Она смисли, што ће да учини,
Те се једну ноћцу подигнула,
Кад све спава кајно и поклано,
Па украде ноже заовине, 30
Оде млада на росну ливаду,
Закла Павлу сивога сокола,
Онда оде Павлу господару:
„Устан’ Павле, не дигао главе!
„У з’о час си секу разблудио, 35
„Срмали јој ноже набавио,
„Заклала ти сивога сокола."
Кад то чуо Павле господаре,
Он отиде секи на чардаке:
„О Јелице, милосна сестрице! 40
„Јер ми закла сивога сокола?
„Шта т’ је братац на жа’ учинио?“
Сека му се право кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!“ 45
Павлу жао сивога сокола,
Још жалије сестрице Јелице,
Сокола јој братац поклонио.
Нуто кује младе Павловице ,
И другу се ноћцу подигнула, 50
Иа украде ноже заовине,
Закла Павлу коња у подруму;
Па у јутру рано уранила,
Те дозива господара свога:
„Устан’, Павле, не дигао главе! 55
„У з’о час си секу помилов'о!
„Покова’ јој ноже позлаћене,
„3аклала ти коња у подруму."
Кад то чуо Павле господаре,
Опет оде секи на чардаке, 50
Па Јелици сестри говораше:
„Јер Јелице? да од Бога нађеш!
„Буд’ ми закла сивога сокола,
„Јер ми закла коња у подруму?“
Љуто цикну Јелица сестрица: 65
„Нисам, брате, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!
„Ако ми се брате не вјерујеш,
„Чини са мном, шта је теби драго,
„Ја на тебе зажалити не ћу.“ 70
Жао Павлу коња у подруму,
Још жалије сестрице Јелице,
И то јој је братац поклонио.
Нуто кује младе Павловице,
Кад се њојзи ни то не свиђаше, 75
И трећу се ноћцу подигнула,
Па украде ноже заовине,
Она оде до бешике златне,
Закла Павлу два близанца сина,
Мила сина своја и Павлова; 80
Па у јутру рано уранила ,
Оде куја господару своме
И закука кајно кукавица:
„Бог т’ убио, мој Јакшићу Павле!
„У з’о час си секу разблудио, 85
„У горе јој ноже саковао,
„Заклала ти два близанца сина.“
Кад то чуо Павле господаре,
Скочи јунак ко да се помами,
И он оде секи на чардаке; 90
„Сејо моја, да од Бога нађеш!
„Шта су т’ на жа’ браћа учинила?
„Буд’ ми закла сивога сокола,
„Буд’ ми закла коња од мејдана,
„Што ми закла два близанца сина? 95
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!
„Ако ми се, брате, не вјерујеш,
„Узми моје срмали ножеве, 100
„Те обиђи јесу ли крвави?"
Узе Павле срмали ножеве,
Али ножи јадни и крвави!
Кад то виђе Јелица ђевојка,
Цикну јадна, као љута гуја: 105
„Ах! невјере, мој брате рођени!
„Ал’ се више не помаже клети,
„Већ ме узми за бијелу руку,
„Води мене у поље широко,
„И поведи два коња витеза, 110
„Привежи ме коњма за репове,
„Раскини ме на четири стране,
„Виђећеш ми и правду и кривду,
„Е да Бог да, мој брате рођени,
„Ако била крива душа моја, 115
„Куд се моја крвца просипала,
„Онуда се земља провалила;
„Ђе комади т’јела отпадали,
„Студено се створило камење;
„Куд се моје косе просипале, 120
„Туд се љуте гује просипале,
„Побјегнуле змије под камење:
„Ако л’ моја права душа била,
„Кудгод капца крви покапала,
„Румена се ружа процватила; 125
„Ђе мој трупак т’јела отпануо,
„Бијела се црква сатворила;
„Ђе се моје косе просипале,
„Црквена се мрежа саплетала."
Жао Павлу сестрице Јелице, 130
Жалије му два близанца сина;
Све би Павле сестри поклонио,
Ал’ не може два близанца сина;
Не шће клетве више ни слушати ,
Већ је узе за бијелу руку, 135
Одведе је у поље широко,
Раскиде је коњма на репове.
Ђе је капља њене крви пала,
Расцвати се румена ружица;
Ђе је она сама собом пала, 140
Око ње се црква саградила;
Куд се русе косе просипаше,
Црквене се мреже поплетоше.
Мало вр’јеме за тим постајало,
Мало вр'јеме годиница дана, 145
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годиница,
Од кости јој месо отпадаше,
Кроз кости јој трава проницаше,
У трави се љуте змије легу, 150
Крвцу пиле, под ребра се криле,
У срцу јој зиму зимовале,
А у коси љето љетовале.
Тад јој вели Павле господаре:
„Што уради? вјерна љубо моја! 155
„Од Јелнце, миле секе моје?
„Ти омрази са мном сестру милу
„Праведну је јесам уморио,
„Па на теби чудо се указа."
Љуто му се она кунијаше: 160
„Нисам, Павле, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!
„Ако ми се клетви не вјерујеш,
„Изведи ме у поље широко,
„Разтргни ме коњма на репове." 165
Жао Павлу Јелице сестрице,
Још жалије вијернице љубе,
Ништа њојзи учиниг не шћеде;
Ал’ јој муке јадној додијале,
Па дозива Павла господара: 170
„О мој Павле, мио господаре!
„Љуто су ми муке дотужиле!
„Води мене заовиној цркви,
„Да заиштем од ње опроштење,
„Не би ли ме црква опростила, 175
„Не би ли се с душом раставила
Метну Павле љубу у кочије,
Па је води заовиној црвви,
Она ближе, а све црква даље,
Црквена се затворише врата, 180
Док из цркве нешто проговара:
„Ајд’ отален, божја отпаднице.
„Ти си секу браћи омразила,
„Па је праву браћа уморише"
Кад то чула млада Павловица, 185
Говорила Павлу господару:
„Ти застави од злата кочије,
„Одријеши два коња витеза,
„Раскини ме коњма на репове,
„Да ми видиш и правду и кривду.“ 190
Узе Павле своју вјерну љубу ,
Изведе је на поље широко,
Раскиде је коњма на репове:
Куд се њена крвца проливаше,
Онуда се земља проламаше: 195
Куд се њене косе просипаху
Прогмиљеше змије и јакрепи;
Ђе је трупак т’јела отпануо,
Студено се камење ствараше,
Под камење подвиру се змије. 200
Докле нешто из цркве подвикну:
„Стан’те, коњи, ви се скаменили!
„Не вуците проклетога т’јела,
„Да у безну поље не пропада."
Сташе коњи н скаменише се, 205
Док се поље под њима провали,
Отвори се зелено језеро;
Док поплива соко по језеру,
Под грлом му ножи Јеличнни,
При ножима рука Павловице, 210
Љуто соко по језеру пишти!
Док поплива коњиц по језеру,
Под грлом му ножи Јеличини,
При ножима рука Павловице,
Љуто коњиц по језеру вришти! 215
Док поплива од злата кол’јевка,
У кол'јевци два близанца сина,
Теткини им под гроцем ножи,
При ножима рука Павловице,
Љуто ђеца по језеру пиште! 220
