На сестрином гробу
Све пролази, пада,
Све заборав крије,
Али моја туга
Још престала није.
Још једнако срце
Уздахе ми вије,
Још једнако суза
За тобом се лије.
Ја не могу, сејо,
Увенули цвијете,
Заборавит никад
Успомене свете.
Ја се сјећам, сјећам
Оних златних дана
Кад куцаху наша
Срца раздрагана.
Ја се сјећам свега:
Кад, препуни среће,
По пољани равној
Избирасмо цвијеће...
Ох, сјећам се, сјећам
И љубави твоје,
Са којом си увијек
Сусретала своје.
Што се више сјећам
Све је туге више,
Још не може душа
Слику да ти збрише.
Све пролази, пада,
Али туга тајна
У мојој је души
Као вјечност трајна.
Ваљда само "часак"
Што ме минут неће -
Са срца ми, душе
Ту тугу однијеће.
Ја не могу, сејо,
Увенули цвијете,
Заборавит никад
Успомене свете.
У Мостару, 21. јануара 1892.