На парастосу Вука Ст. Караџића

На парастосу Вука Ст. Караџића Писац: Лаза Костић

Вука Ст. Караџића

Парастос опет: вера, љубав, смрт
Од неко доба виле српске глас
парастоса се не напараси.
Парастос Вуку, умро нам је Вук.
Па шта? па ко је самртник нам тај!
Је л' оно чело бледо, брижано,
боровито што борачки му ум
у бледилу сад крије вечитом?
На столу нове српске просвете
у прочељу је чело било то,
ал' још то чело, још то није Вук.
Ил' уста она можда медена
што толики испричаше нам плам?
Кроз уста та је прошô пољубац
што старе своје њиме целује
поштовалачки млади нараштај;
ал' још та уста, још то није Вук.
Ил' онај ваљда штаколазни крок,
живота радна верни пратилац?
Зелено дрво штака нам је та,
јаворика из њега проклија,
прамалетње нам песме хранећ гуд.
Уписаће се на дрвету том:
Ко за свог века не посрну хром,
похрамаће за њиме векови.
Вековито је дрво штака та,
ал' још то дрво, још то није Вук.
Сасвим је Други, други то је Вук;
ал' о том Вуку што га мислим ја
не приличи ми овде причати,
јер Вук је тај, тај покојник је жив,
а живима парастос не бива.
Да, још је жив! У грудма нам је жив,
из речи наших и он говори,
уз песме наше припев нам је он;
и да му није духа мед нама,
помолили би молитвом се том
покојних душа цару задушном
нек волан прими нашу старину,
нек дарује предусретан му дар,
од небескога гусле јавора.
И саслуша л' нас тако Господ Бог,
понестаће из раја јавора,
потесаће га дуси на гусле,
за тили часак српски биће рај!
Ал' какве смо на земљи срећице,
отеће нам још и тај завичај.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.