НА ШЋЕПАН — ГРАДУ
Суро, високо ст'јење у небо главу диже,
И мутним оком гледа у мрачне бездане доље,
Одакле тихим шумом кристална Буна гмиже,
И тече кроз цв'јетне башче и дивље, голе доље.
На врху оштрог ст'јења, гдје ор'о шири крила,
У давно некада доба диз'о се бијели двор,
Славнога Херцега ту је палача некада била,
А сада пустош је мртва — џиновски црн је збор.
Ту су се некад давно шириле цв'јетне башче,
И грање мирисне липе густи је стерало хлад,
А сад се по дивљем кршу гдје која сјенка драче
Опазит једва може, — све мртво туде је сад.
О, свете рушевине, што сваки дан се губе,
Живота твога знаци у понор в'јечности тавне,
Да ли ће опет с' тебе затрубит бојне трубе,
И засјат' зраке јасне слободе оне давне!!
