На Врачару (Стеван Лазић)

На Врачару Писац: Стеван Лазић

На Врачару

Надвио се облак густи
сву Србију да опусти,
и само се небо, љути

а Србија – стрепи, ћути.

На Врачару ватра гори,
ватра гори, бес се ори,
а Србин се с душом бори.
Ко ће сили одолети?
Ко ће боле преболети?
Светиња се српска ништи,

у Србина срце пишти:

„Авај, срце Обилића!
авај, снаго Краљевића!
гдје си пуста да у маху

крај учиниш овом страху?

Вишња сило, твоја правда
Србима је крепка нада,
пусти грома ватренога,
смлави створа пакленога,
да пред лицем Створитеља

не сажиже Светитеља!

Тако Србин себи збори,
њега љута боља мори;
ватра гори – Синан виче:
„Гори, гори, свештениче!“
то си од нас заслужио
што си рају просветио,
па на свога господара
смело диже свог ханџара
и за веру вољно гине,
убојити каурине;
још се не да у синџире

брани своје манастире.

А сад српски свече Саво,
што си Србима школе даво,
нема теби више трага

пашће твога рода снага.

Ватра гори... Синан виче
„Гори, гори, свештениче!“
Сава згори... ал Синану
у памети с' вако ствара:
стао Сава сред олтара,
па Србима проговара:
„Не бојте се, децо мила,
што вас кињи врашка сила:
мртвом телу ко се свети
том и празна сенка прети.
Ништаве су људске страсти
код Божије вечне власти.
Ја остајем у свом роду
док војује за слободу,
док му црква срце блажи
докле дух му школа снажи,
Продужите моја дела
ма каква вас беда срела:
то ће Српство просветити
па и мене осветити.