Нараштаји
Нараштаји
I
Све око нас, све живо ходеће,
са болом слутити
кобну, сјајну
победу пути.
Никад се више
весела песма захорити неће:
увек ће, увек тише
у сутонима смртним да жути.
И у свему
што живи, гине, сјаје,
Нека је немоћ наслеђена
убила све лепе осећаје.
А душа болна, увређена,
јеца, јеца, јеца.
Све што је живо,
прећутно, без гласа
шапће у сутон смрти:
нема спаса, нема спаса!
II
Са знаком истине на стеговима,
са вером да је
наш нараштај Каин, који се каје,
да у сваком срцу има
један бар кутак незасејан,-
запевали смо борбу свету
у један јесењи дан.
Уплели смо у сунчеве зраке
радост нашу.
И облаке,
када сањиво машу
веслајући по бескрајном Своду,
заустављали смо у ходу
и певали им сјај победа скори',
певали смо са звуком
челичним, што јечи по гори.
А ветар, када завијори,
песму нам је бесним разнео фијуком.
Једне мајске ноћи, проклете,
са својим срцем пуним,
на старом путу нашли смо се,
на почетку чак.
Ми смо мислили да напред идемо,
а сваки наш корак био је повратак.
Тада је већ давно
у нама умрло дете;
већ су нам седе биле косе!
Залуд су прешле, изнад наших глава,
радне године, часови, трени:-
спас је само острво заборава,
о, ми Несхваћени,
о, ми Несхваћени!
III
Ни са облака нема спаса,
ни у срцима људи;
ми дршћемо од ужаса,
јер и у оркану студи,
и у борбама груди,
за нас само осмех сажаљења зре.
А ми ћемо певати песму
о срећи, када се мре!
Бићемо увек на врху вала,
крај својих идеала
црни гаврани,
о, ми Исмејани,
о, ми Исмејани!
IV
Зашто да голе наше уде
дамо за туђе добро сећи,
кад ће за нас и тако рећи
да смо луде?
Зашто да нас боли
туђа пропаст заслужена,
о, ми Голи?
Зашто да нас сена,
сатрвена,
самртним грчем плаши,
када мру душмани наши,
о, ми Болни?
Зашто да се осврћемо
на јаук очајан они'
чије нас презрење немо
у смрт, у смрт гони,
о, ми Презрени?
V
Одродили смо се од родних груда,
и наши су проклети дани;
тмурно тонемо у поноре блуда,
о, ми Прогнани, Прогнани!
Све смо даљине прегазили,
све смо облаке знали,
и безнадно,
у својој неслућеној сили,
дрољама смо пред ноге пали.
И кроз сва искушења, беде,
постали смо подли профани,
са смехом пљујемо Еванђеље, Коран и Веде,
о, ми Прогнани, Прогнани!
VI
Пред нама нема божанства!
Ми ничија смо деца!
ми и у екстази пијанства,
кад нам нога од страсти клеца,
још увек све можемо.
Ох, ми, крвници свакој идеји,
покаткад само над својим душама,
да нико не зна, плачемо.
Ми смо сви Прометеји,
ми, Несхваћени, Исмејани,
ми, Болни, Горки, Голи,
ми, Страшни, Презрени, Изгнани!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|