Мртво море
| Мртво море Писац: Радоје Домановић |
Баш у тренутку кад седох да пишем ову приповетку, указа ми се пред очима слика моје покојне стрине. Иста онака као што, јадница, беше за живота. На њој жућкаста рекла од калмука, која јој није таман, као да је за другог скројена, ократка сукња од истог калмука и плава кецеља, опет са жутим цветовима; на ногама јој штиковане папуче, разуме се жутим везом, а за читаву шаку дуже него што треба. Убрађена шамијом затвореножуте боје. Лице јој тужно, пуно бора, жуто; очи готово исте боје као и лице, поглед изражава неку вечито очајну бригу; усне танке, мало модрикасте, увек спремне за плач, иако покојницу никад нисам видео да плаче. Међутим је непрестано уздисала, хукала и гунђала неку слутњу, бојазан за све и свашта. Повијена мало у леђима, груди јој уске, слабачке, упале; руке метне под појас, па тумара свуда по кући и дворишту мотрећи на сваку ситницу, а у свему види неко зло. Наићи ће чак на обичан какав камен у дворишту, па и ту предвиди опасност.
— Хууу!... Спотакне се дете, па удари главом у овај камен, па сву главу разбије! — прогунђа с очајањем на лицу, па узме камен и изнесе га из дворишта.
Седнемо да ручамо, а она би, тек, мени:
— Полако једи, можеш да прогуташ кост, па сва црева да ти провали!
Пође ко из куће на коњу, а она га испраћа и хуче с рукама под појасом:
— Хууу! Пази добро! Ђаво коњ, па само док презне, а теби пукне гоч о ледину!
Ако се иде на колима, она опет предвиди стотину опасности, и све то набраја, гунђајући за свој рачун, љутита, у страху и бризи: „Хууу, врдне коњ у страну, па одоше кола у јаругу!... Неће да пазе, но ће тако негде да истреште очи у јарузи.” Узме дете дрво у руке, а она би, грешница, на то прогунђала: „Падне с дрветом, па, како је дрво шиљато, истера очи.” Оде ко из куће да се купа, а она читав час пре поласка гунђа по буџацима: ,,Прокопала негде вода па, тек, само док се омакне у амбис, хајд', па после да буде куку леле, ал' доцкан! Хууу!... Вода је гора од ватре. Повуче дубина, па удави зачас.” Сећам се како сам толико пута, још као дете, стајао пред кућом, док ће, тек, стрина хукнути и почети своје злогуко гунђање с рукама под појасом: „Хууу!... Ето где стоји, а потегне озго ћерамида, ћок у главу, па уби на место!” Пошле ме у нашу сеоску бакалницу, која је била одмах пред кућом, да купим што за пет пара, соли или бибера, па ће ми успут дати савете мудре и опрезне: „Пази низ ове басамаке, и кад идеш, немој да зеваш него гледај пред ноге. Саплетеш се, па мож' да паднеш на месту мртав!... Код овог Турчина (тако је звала бакалина, који је иначе био врло добар човек, само зато што је наше свиње јурио мотком из своје авлије што му ришкају башту) пази се, немој да ти дâ што да једеш. Метне отров неки, па тек заковрнеш као ћуре.” Ма шта човек радио, или не радио ништа, у свему моја добра покојна стрина мора наћи неке опасности. Ако спаваш — ху! Ако пијеш воду — хууу!... Ако седиш — хууу, ако идеш, опет оно несрећно и злогуко хууу! Једне недеље пошао стриц у цркву.
— Хууу! — учини стрина, с рукама под појасом.
— Шта ти је? — пита стриц.
— Хууууу! — беше њен одговор.
— Ваљда црква није рат, па да ми ту хучеш и гледаш ме као да ме испраћаш на вешала, а не у божји храм!
Стрина нешто својски гунђа, с рукама под појасом, гледа у стрица погледом пуним злокобне слутње, готово очајно, па, место одговора, уздахну горко и дубоко.
— Шта ти је, јеси ли ти луда жена?
— Може неки 'ајдук да искочи из шуме, па тек, само крк ножем! — вели стрина, запињући из све снаге кад говори, а ипак шапатом. Тако је чудновато она увек говорила. Бог да јој душу прости!
— Какав 'ајдук усред бела дана кад у нас није било 'ајдука ни ноћу, откад ја знам за себе?!
— Није сваки дан Бадњи дан... У'вате, одвуку у шуму, па одеру као јарца... Хуууу!
Стриц се, сиромах, баш се сећам као да је јуче било, прекрсти левом руком, па изиђе љутито, а стрина метнула руке под појас, гледа за њим очајно, погледом пуним слутње, па тек зашишта на свој начин:
— Закољу к'о јагње!... Хуууу!
Јест, таква је била моја покојна, добра и паметна стрина. Сад, кад ово пишем, као да је гледам очима и чујем оно њено злослутно гунђање.
Да је жива, јадница, она би, на сваки начин, с искреним очајањем нашла хиљадама опасности у овој мојој причи: у свакој реченици, у свакој речи, у сваком слову. Чисто је чујем како ми слути зло и гунђа за се својим нарочитим гласом:
— Хууууу!... Дотрчи џандар, па у'апси зачас!
— Хууууу! у'апси зачас — што рекла моја покојна стрина. Сећати се својих покојних, милих и драгих, то је лепа ствар, и ја заиста заслужујем у том погледу похвалу, али, на крају крајева, што рекао неко: какве везе има моја покојна стрина с овом причом?
Ако ћемо искрено да говоримо, то се и ја чудим: какве везе, до ђавола, може имати моја стрина и цела ова ствар? Као што имају везе Народна скупштина и Сенат. Али, ето тако, што се мора, мора, ко те, опет, пита шта има везе и смисла. Бар код нас је, хвала богу, ако нигде на другом месту, паметан обичај да се све ради наопачке, како не треба, без смисла и памети, па куд бих ја онда могао и помишљати само да у овој земљи, где је све без смисла, једино ова моја прича има, к'о бајаги, неког смисла. Тхе, кад нам је таква дивна судбина, онда — нек иде како иде.
— Хууууу! в што рекла стрина.
Али, кад се човек боле размисли (ако, то јест, уопште има људи који се и таквим опасним шпортом баве), мора мојој покојној стрини дати дубљи значај.
Замислите, само, каква се мени будалаштина увртела у главу.
У многоме ми цела ова наша „мила нам и напаћена земља” личи на моју покојну стрину.
У детињству ме је, пре школе, васпитала сирота стрина, и то, разуме се, као паметна жена, без батина, а после сам ишао у школу, где су, од основне школе па до највише, програми тако дивни да ја и дан-дањи верујем да је моја стрина била, јадница, у Просветном савету и имала најјачи утицај. Дакле, школа је продужила васпитање исто онако као и стрина, само мало савршеније, батинама.
Школа ми је, морам признати, била много гора и тежа од стрине. Одмах, још с букваром, почеше поуке како се треба владати: „Добро дете иде из школе право кући, мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, а не звера лево и десно. Кад дође кући, остави пажљиво своје књижице, пољуби старије у руку, па седне на своје место.”
„Кад полази од куће у школу, опет тако исто: иде мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, и, чим дође у школу, остави своје књижице и седа мирно на своје место, а ручице опружи на клупи.”
Видите ђаче: мирно, слабачко, десном руком држи књижице, а леву приљубило уз бутину; лице му смирено, глава му повијена земљи (пун класић знањца), гледа с толиком пажњом преда се да већ лишце добива смешан израз; иде, то јест помиче ножицама по један сантиметар, не звера ни лево ни десно, иако мимо њега врви свет на све стране. Никакав предмет не сме, нити може, привући његову пажњу. Тако иду и друга деца; пуна их улица, али једно друго и не виде. Улазе тако, управо умиле нечујно у школу, седају свако на своје место, испруже ручице и седе тако мирно и таквог израза лица као да их је фотограф спремио за сликање. Ту туве сваку реч учитељеву, и опет на исти начин измиле из школе. Ето, такви бисмо ми изгледали да смо били сасвим добра деца. Стрини се та поука много допадала, али ми нисмо могли потпуно по њој да се управљамо. Сваки је од нас грешио, ко мање ко више, и због тога је, у ствари добар, учитељ кажњавао ког мање ког више.
— Молим, господине, овај трчао путем!
— Да клечи! — пресуди учитељ.
— Молим, господине, овај гледао кроз прозор!
— Да клечи!
— Молим, господине, овај се разговарао!
Пљус шамар.
— Молим, господине, овај скакао!
— Без ручка!
— Молим, господине, овај певао!
Опет шамар.
— Молим, господине, овај играо лопте!
— Да стоји!
Не само што је наш стари, добри учитељ био тако пажљив те је бодрим оком мотрио да се предупреди сваки несрећан случај који би се могао десити нашом несмотреношћу, већ је уз његове усмене шамаре дошла одмах и написмена, паметна лектира за младеж. Ту беше вазда: некакав „Стручак” — узбрао га тај и тај, те „Китица цвећа” — набрао је милој деци тај и тај. Све лепи наслови и лепа поучна садржина:
„Било једно несташно дете, па се попело на дрво и с дрвета се омакне, падне и сломи ногу, и тако целог века остаде богаљ.”
„Било једно неваљало дете, није слушало савете, већ је трчало улицом, па се јако озноји, дохвати га хладан ветар, те назебе и падне у постељу од тешке болести. Његова сирота мати је многе ноћи бдила над њим и плакала. После дугог боловања дете умре и уцвели своје добре родитеље. Тако не раде добра деца.”
„Једно, опет, несташно дете шетало по улици, па га ухвати нека зверка и свега га рашчерупа.”
После сваке прочитане поучне причице учитељ нам објасни и протолкује поуку.
— Шта смо сад читали? — пита.
— Ми смо сад читали како је било неко неваљало дете, па шетало само по улици, а искрсне нека зверка и дете рашчерупа.
— Чему нас учи та прича?
— Та нас прича учи како не треба шетати.
— Тако је.
— А какво је то дете што је шетало?
— Оно је неваљало и опако дете.
— А шта раде добра деца?
— добра деца не шетају, па их воле родитељи и учитељ.
— Врло добро!
„Било опет једно дете, па седело у соби крај прозора, али друго дете гађало голуба каменом из своје праћке, и не погоди га. Голуб одлете весело, а камен удари у прозор, разбије га и погоди оно прво дете у око, тако да му око исцури и остане довека без ока!”
— Какво је оно дете што је седело у соби близу прозора?
— Оно је неваљало и опако дете!
— Чему нас учи прича?
— Прича нас учи да не треба седети, јер то раде само зла и неваљала деца.
— А шта чине добра деца?
— Добра деца не седе у соби где има прозора!
Свака се причица тако лепо објасни и из ње извуче корисна поука како треба да се владају добра и послушна деца. Добра деца не иду, не трче, не разговарају, не пењу се на дрвеће, не једну воће, не пију хладну воду, не излазе у шуму, не купају се, и — већ ко ће све то набројати. Накратко речено, били смо преплављени таквим мудрим и корисним поукама, те смо се сви утркивали ко ће бити непомичнији. Мање-више, сви смо били добра и послушна деца и слушали смо и памтили савете својих старијих.
Све је то у нас само зачетак добра. Били смо добра и послушна деца и, додуше, из године у годину свака је генерација све више и више обећавала да ће ускоро наша земља добити тако исто добре и послушне грађане, али ко зна да л' ће доћи то блажено време да се наше тежње, управо мисли и идеали моје покојне, генијалне стрине, потпуно остваре у овој намученој Србији, коју овако жарко и искрено љубимо.
Ко зна да л' ће икада доћи време да се остваре наше желе и приведе у дело овај наш идеални политички програм:
Нико не ради ништа.
Сваки пунолетан Србин има почетну плату од 5000 динара.
После пет година сваки Србин (у којој кући нема Србина, може и Српкиња) има права на пуну пензију.
Пензија има периодске повишице од 1000 динара годишње.
Мора се донети одлука Народне скупштине (а ту ће се по изузетку, из патриотских побуда, са Скупштином сложити и сам Сенат), и то ће се сматрати као нарочита тачка Устава, према којој: воће, корисно биље уопште, пшеница и сви други усеви морају успевати баснословно добро, и то два пута преко године, а ако се укаже дефицит у буџету државном, онда и три, па, разуме се, по потреби и више пута, како то већ финансијски одбор за сходно нађе.
Стока, свака могућа, без разлике пола и узраста, напредује, такође по законском наређењу, то јест по одобрењу оба дома, веома добро, и множи се врло брзо.
Стока не може ни у ком случају примати плату из државне касе, изузимајући ванредне државне потребе.
Казни се сваки онај који мисли о државним пословима.
Ни о чему се, напослетку, не сме мислити, без нарочитог допуштења полицијског, јер мишљење нарушава срећу.
На првом месту, полиција не сме апсолутно ништа мислити.
Ко би се хтео, тек вица ради, бавити трговином, мора зарадити врло много: на динар хиљаду.
Женске халине, огрлице, наравно и жипони, као и друге потребе, сеју се и успевају врло брзо под сваком климом и на сваком земљишту, сваког месеца, у разним бојама и по најновијој француској моди. Шешири, рукавице и остале ситније ствари могу се с успехом гајити и у саксијама (односно све се по законском наређењу само гаји).
Деца се не рађају. Ако их однекуд буде, да се одгајају и васпитавају нарочитим машинама. Ако отаџбина треба што више грађана, подићи ће се фабрика деце.
Порез не плаћа нико.
Плаћање дугова и порезе строго је кажњиво, а то вреди за сваког, сем ако се утврди да је тај преступ учинила умно оболела индивидуа.
Укидају се све непотребне ствари, као што су: таште, свекрве, и главна контрола и споредна, летећи државни и приватни дугови, цвекле, пасуљ, грчки и латински језик, Трули краставци, падежи сви могући, с предлогом и без предлога, жандари, свињско питање, памет, заједно с логиком.
Ко уједини Српство, да се сместа, у знак народног признања и љубави, ухапси!
Диван програм; то морају признати чак и политички противници, ако би овакав програм уопште и могао имати противника. Све узаман, наше се племените желе не могу никада остварити.
Али што нисмо ми достигли и остварили, поред толиког свог труда, то су урадили други, срећнији од нас.
Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа. Главно је да ја држим да сам врло много путовао.
Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли, бестрага, изишао ми на врх главе.
Ето, дакле, тако и ја, путујући, наиђем на једно дивно друштво, управо место, државицу, шта ли.
Прво на шта наиђем у тој земљици (хајде, баш да је тако клот зовемо) беше неки политички збор.
„Лепо, бога ми; куд ја да натрапам на то чудо!” — помислим у себи, и би ми непријатно, јер сам се у Србији већ одвикао од политичких зборова и учешћа у јавним пословима. Све се то једно с другим груписало и измирило, па нема човек с ким ни да се честито завади.
Изненадио сам се. Збором руководи представник власти у том крају земљице, ваљда га зову окружни начелник, а он је и сазивач политичког збора.
Многи грађани дремљиви, подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две грађанске главе мало јаче, ударе се, презну, оба политичара погледају тупим погледом један другог, не изненаде се ничему, очи им се опет затворе, и главе климатају ревносно и даље. Многи легли те спавају, а хркање се разлеже да је милина чути. Многи су, додуше, будни, али трљају очи и зевају слатко и гласно, те као да помажу, ради боле хармоније, онима што хрчу у хору. Погледам, кад са свију страна пандури носе на леђима грађане. Сваки упртио по једног па га носи на збор. Неки, мирни, ћуте и гледају равнодушно око себе, неки заспали, а неколицина њих се праћају и отимају. Неке, упорне, дотерују везане.
— Какав је ово збор? — питам једног.
— Ко ти га зна! — одговори ми равнодушно.
— Ваљда није опозиција?
— Опозиција! — одговори опет не гледајући ни ко га пита.
— Па зар власт сазива опозицију на збор, и још људе силом доводи? — упитам.
— Власт!
— Па зар против себе?
— Сигурно! — одговори ми с досадом, као у некој недоумици.
— Можда је збор противу народа? — упитам.
— Можда — одговори онај на исти начин.
— А шта ти мислиш? — упитам.
Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме се тиче!”
Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог лудог, безуспешног покушаја.
Одједном, чух неки љутит глас:
— Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се дале не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се већ човеку згади и на ту послушност.
„То је диван и образован народ!”, помислим у себи и позавидим тој идеалној земљици. Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији.
— Ако ви тако продужите и даље, — виче начелник оштро, љутито — онда умемо ми окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако нисте знали, има у другом свету. За вођу крајње и оштре опозиције против данашњег режима поставља се тај и тај, с годишњом платом од петнаест хиљада динара. За чланове главног одбора опозиционе странке: тај и тај, тај и тај, тај и тај, па хајд. Па, онда, за опозиционаре округа тога и тога: тај и тај, тај и тај, па мирна крајина. Не може то овако више. А влада је већ нашла пута и начина да покрене и један лист против себе. Зато је већ почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе.
Грађани, односно опозиционари, гледају дремљиво у начелника и на њиховим лицима се не опажа никаква промена. Нити их то изненађује, нити буни, нити радује, — апсолутно ништа, као да начелник ништа није ни говорио.
— Дакле, ви сте сад опозиција! — вели начелник.
Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно дотераних на збор, и поче прозивати.
— Сви су ту! — рече после прозивке задовољно.
Начелник се затури у наслону од столице и протрља руке од задовољства.
— Е, доброоо! — рече с осмехом на лицу. — Сад, у име бога, да почнемо!... Ваш је задатак, као противника владиних, да владу нападнете најоштрије и да осудите њен политички рад и правац политике и спољне и унутрашње.
Свет се, мало-помало, поче прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па процвиле слабачким гласом:
— Ја знам, молим господине, једну причу о опозиционару.
— Е, деде причај.
Грађанин се мало накашља, промрда раменима, па узе причати таквим тоном да више изгледа да кукуриче, исто онако као што смо ми одговарали у основној школи и препричавали поучне причице:
— Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против владиних кандидата. И добра влада зовне к себи и Милана и Илију, па ће рећи:
„Добри Милане, ти си добар и послушан грађанин; ево теби пуно пара и добићеш поред своје службе још једну с болом платом. То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.”
— Потом се влада окрете Илији и рече:
„Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти плату што је примаш, па ћу је дати добрима и ваљанима.”
„Дођоше џандарми и ухапсише рђавог и неваљалог Илију, те је много патио и ожалостио своју породицу.”
— Тако пролази сваки онај који не слуша свога старијега и своју владу.
— Врло добро! — рече начелник.
— Ја знам, молим, господине, чему нас учи ова прича! — рећи ће други грађанин.
— Добро. Кажи!
— Из ове причице видимо како треба бити веран и послушан свакој влади, па да човек срећно поживи са својом породицом. Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их свака влада воли! — говори опозиционар.
— Лепо, а шта је дужност доброг и послушног грађанина?
— Дужност је доброг и родољубивог грађанина да се ујутру дигне из постеље.
— Врло лепо, то је прва дужност. Има ли још која?
— Има још.
— Које су?
— Да се грађанин обуче, умије и доручкује!
— Па онда?
— Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у механу, где чека време ручку. у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те вечера, а после вечере легне у постељу и спава.
Многи од опозиционара испричаше по једну мудру, поучну причицу и објаснише чему нас та прича учи. Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе.
Један предложи да се збор заврши и да сви заједно оду у механу на чашу вина.
Ту се мишљења поделише и мораде доћи до бурне дебате. Нико више није дремао. Дође гласање у начелу. По свршеном гласању, начелник објави да је предлог примљен у начелу да се уопште иде у механу, и сад дође претрес у појединостима: шта ће се тамо пити?
Једни хоће вино и соду.
— Нећемо, — вичу други — боле је пиво!
— Ја из принципа не пијем пиво! — вели један из прве групе.
— А ја, опет, из начела не пијем вино.
И тако се појавише многи принципи и убеђења, и отвори се бурна дебата.
Неки поменуше каву (они су у ужасној мањини), а један између њих извади сат, погледа и рече:
— Три часа и пет минута! Ни ја сад не могу пити каву. Ја из принципа пијем каву само до три часа по подне, а после тога времена ни за живу главу.
Дође, после многих говора, који су читаво послеподне трајали, до гласања.
Начелник се, као ваљан представник власти, држао објективно и правично. Ничим није хтео утицати на слободу гласања. Свакоме грађанину дозволио је да мирним, парламентарним путем дâ свој глас за своје убеђење. Уосталом, сваком је то право и законом дато и нашто га онда одузимати?
Гласање је текло у највећем реду.
По свршеном гласању устаде начелник с важним, озбиљним лицем, као што доликује председнику политичког збора, и још важнијим гласом објави резултат гласања:
— Објављујем да је огромном већином победила трупа која је за вино и соду, затим долази мало мањи број фракције за чисто вино, затим фракција за пиво. За каву су гласала тројица (двојица за слатку, а један за горчију) и, најзад, један глас за меланж.
Тај је и иначе, заборавих напоменути, био започео говор противу владе, али му маса заглуши грајом тај детињасти испад. Он онда, мало доцније, поче говорити како је противан и оваквом збору, и како то и није збор опозиције, већ власти пало на ум да се прошали, али га и ту остали виком и грајом спречише да говори.
Начелник после тога поћута мало, па додаде:
— Што се мене тиче, ја ћу пити пиво, јер мој господин министар не пије никад вино и соду.
Наједанпут се опозиција поколеба и изјавише сви да су за пиво (сем онога што је гласао за меланж).
— Ја нећу утицати на вашу слободу, — рече начелник — и тражим од вас да останете при свом убеђењу.
Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад, у ствари, нико није тако мислио.
И тако се све то лепо сврши, и одоше после дугог и мучног политичког рада у механу.
Пило се, певало, напијане су здравице и влади и народу, и у неко доба ноћи сви су се мирно и лепо разишли кућама.
Сутрадан начелник је послао шифром извештај влади о јучерашњем политичком збору. Извештај гласи:
„У мом се округу појавила јака политичка струја противника данашњој влади. Покрет сваког часа хвата све више и више маха, тако да се ја бојим да не дође у питање опстанак данашње династије. Употребљавао сам све мере које сам могао и сва средства што сам их имао на расположењу да спречим ово зло; али како се тај опозициони, управо револуционарни покрет јавио нагло, као бујица, то су сви моји покушаји били узалудни, и револуционари су се насилно искупили у огромном броју јуче по подне на збор. Из њихових оштрих и дрских говора увидео сам да су анархистичких начела и да у тајности сигурно спремају буну и преврат у земљи. Напослетку, после мучних и тешких напора, једва сам успео да збор растурим, јер је могло бити велике опасности, пошто је један између њих чак претио како ће они оборити монархију и увести републикански систем владавине.
У прилог под ./. шаљем учтиво господину министру списак најопаснијих личности (ту је био као коловођа онај особењак што пије меланж, „цукервасер”, шта ли беше, затим она тројица што су били за каву) и молим за наређење шта дале да предузмем у овако важним и судбоносним приликама по нашу земљу.”
Начелник је одмах, после тако крупних услуга што је учинио земљи и управи земаљској, добио одликовање и класу. Сви они опозиционари дошли су да му честитају, и на томе се ствар сврши.
После свршеног збора, запитао сам био једног:
— Зар код вас нема људи што се баве политиком?
— Било је и тога.
— Па?
— Ништа... Будалаштине!
— Што будалаштине?
— Остави се, молим те; ко ће да ми води политику?!... Почињао је то један!
— Па шта учини?
— Луд човек! Шта има да учини?!... Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући. Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, па не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори... Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта!
— Па шта му ти кажеш?
— Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода?
— Можда зна човек?! — рекох.
— Остави, молим те, бар њега знам колико је тежак.
— Па шта уради?
— Шта ће да уради?!... Чита неке књиге, трчи из места у место, агитује нешто, скупио неколико њих, држали неке зборове. Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!”
— Шта му други веле?
— Пукоше људи од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј.
„Нађе ли устав?”, упита га неко, а цела улица у смеј. — Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав! рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи.
— Па шта је било с њим?
— Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду... Будала! Његови другови по школи какве лепе положаје имају, а он тако! Није му нико крив. Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал' некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!...
— Шта сад ради?
— Море, сад се опаметио, ал' доцкан! Ми га излечисмо од буба, а како је он био дурашан, ништа власти не би с њим учиниле. Него ми почесмо да терамо комедију, па га још ђаволи прозваше „Устав”. Тако данас, тако сутра, па почеше људи с њим да праве шале где стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса... Жао ми га јадника! Није био рђав!... Сад је паметан, озбиљан човек, не заноси се као пре. Повукао се готово сâм за се, па се слабо с ким и дружи. У сиротињи је, али га многи помажу. Свима нам га је жао, али сам је крив...
— Како сад људи с њим?
— Лепо!... Сад га не исмева нико, воле га људи; а и жалимо га, јадника!
Допаде ми се нешто да у овој земљици живим што дуже времена. Учинио сам с многима познанство. Неки красни људи. Мирни, тихи, кротки, као голубови. Једу, пију, дремају, помало нешто посла гледају. Једним словом: срећни људи. Ништа не ремети дубок мир, нико не квари хармонију, никакав ветрић не уздрмава мирну, непомичну, површину устајале позеленеле баре, ако би се с тим могло поредити друштво те заиста срећне земљице.
Ја сам из Србије донео тамо нешто мало мисли и нешто мало отрцаних идеала, што их наследих од старијих; али се и то мало изгуби у тој земљици, и ја се, као хипнотисан, предадох слатком дремежу, па ми то поче годити. Тад сам видео да и ми Срби имамо диспозиције врло јаке да једног дана постанемо овако срећан народ, а у томе нам иду на руку и саме прилике наше. Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније.
Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.
Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.
Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице-кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:
— Песме?!... Којешта!...
— Ко зна? Можда има лепих ствари?! — додао би неко при таквом разговору.
Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:
— Ти си луђи него овај што пише ове трице! — Ту шорне књигу врхом од прстију још даље од себе с таквим изразом лица као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а потом дода:
— Кад тако говориш, јеси ли ти читао ту књигу?
— Нисам.
— Е па?
— Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!... А јеси ли, опет, ти читао?
— Ја?! — упита први љутито, као увређен тим питањем.
— Ти!
— Ја? — опет понови онај питање још љутитије.
— Ти, разуме се; кога другог питам?!
Први се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као да би тиме рекао: „Будибокснама, шта овај пита!” Али гласно не рече ништа, већ с неким чуђењем на лицу гледаше свога друга.
— Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно? Први се опет прекрсти, па после тек додаде:
— Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси?
— Којешта. Не разумем те.
— Ни ја тебе.
— Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?... Питам те: јеси ли читао књигу?
— Питам ја тебе: јеси ли ти паметан? — опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутито по столу и узвикну:
— Па зар ове трице да читам! Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам... — Затим додаде мало тише: — Познајеш ли ти тога што је написао ове песме?
— Не познајем.
— Тхе!... Зато тако и говориш! — рече први, и узе махати руком, правећи лице још киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност.
— Ти га познајеш?
— Познајем! — изговори с омаловажавањем, а лице тако направи као да вели: „Боље да ту будалаштину нисам урадио”, мада је, у ствари, с тим истим човеком до јуче, док се год не појавише његове песме, био добар пријатељ и није у друштву никад о њему рђаво говорио.
Неки су, опет, овако разговарали, а, разуме се, нису хтели читати:
— Чудне бруке!... Песме?... Као да га не знам колико је тежак! вели један.
— Како га није срамота?! — вели други.
— Човеку прво бог памет узме, после он сâм себи чини зло... Такве... море, какве такве песме? — Много боље ћу ја сутра да пишем, али не подноси образ да се брукам, као што може неко.
Па и понашање променише људи према младом песнику.
Прође улицом, а људи се тек гурну и намигну један на другог.
— Добар дан! — јави се он.
— Добар дан, песниче! — одговори један гледајући га испод ока, заједљиво.
— Здраво, здраво! — дода други с подсмехом.
— Добар дан! — прихвати трећи, лицем пуним досаде, кисело, с омаловажавањем.
Али ствар се, на жалост, није свршила само разговорима који су се једнако свуда водили.
Јавно мњење окрете фронт према младоме песнику. Чак и оно што су му отпре приписивали у добре стране, сад му стадоше осуђивати, а ситне махне, које су му пре праштане, као и сваком другом, сад постадоше ужасни пороци. Пронађоше одједном како је подлац, пијаница, коцкар, некарактеран човек, шпијун а, сем тога, и како је луцкаст.
— Нисам знао да је толико луд? — разговарају људи.
— Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла.
— И ја, али није оволико било.
— Е, сад је већ сасвим.
Почеше по друштвима да праве шале с њим, а где је год требало да сврши какав свој посао, сваки који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!... Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!”
Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу није јавно мњење поштедело.
Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар уплетено и име његове ћери, па седе и написа овако писмо младом песнику:
„Господине,
Ове Ваше трице и којекакве будалаштине и лудорије, с којима тера свет комедију по улици, могли сте посветити Вашем оцу, јер би то њему и приличило, пошто је и иначе познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије уплећете име моје ћери. На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи. Од данас да нисте се усудили преступити преко прага моје куће, јер сте поверење и добро моје према Вама вратили тиме што сте ми кући нанели срамоту. Уосталом, тражим да ми у року од пет дана дате сатисфакцију, иначе ћу Вас, господине, пребити као мачку, насред улице, или где Вас нађем.”
Из те посвете исплетоше се читави шкандали; и како је млади песник био чиновник, то његов старешина овако достави господину министру:
„(Име и презиме сам заборавио, те се мора узети уобичајено Н. Н.), чиновник овога надлештва, који је иначе добар и савестан радник, у последње време толико се компромитовао некаквом збирком својих као бајаги песама, да, због угледа државне службе, исти не може остати, јер се бави неозбиљним послом који не би доликовао ни пиљару, а камоли једном државном чиновнику. Молим Господина Министра да овога компромитованог чиновника удали из државне службе, или бар из овог места, докле год се не поправи.”
Министар га премести.
Али, на жалост, земља мала, а рђав глас далеко иде, те га тамо још горе дочекају и, шта се друго могло радити, већ то чудовиште што пише песме, министар, у интересу угледа државне службе, па чак и у интересу морала у јавном мњењу, мораде отпустити из државне службе.
Јавно мњење доби сатисфакцију, а ниједна се више песма младог песника не појави. Он се негде изгуби и нико за њега ништа није могао сазнати.
— Штета, млад човек! — говорили су.
— Па и није био рђав човек.
— Није, али ето, кад га ђаво носи да ради што нико не ради.
— Жао ми га грешног!
— Тхе, шта ћеш? Ко му је крив!
И брзо се поврати у друштву за часак поремећена хармонија, нестаде и тог маленог таласића што се уздиже на мирној, непокретној површини устајале воде, и друштво задовољно, мирно продужи и дале свој слатки дремеж.
Та мала неприлика што је претрпе ово добро друштво, не остаде једина. Прође неко време, па се појави један млад човек, који изда своје научне списе.
— Ето ти сад: наука! Којешта!
Опет нико, разуме се, не хтеде читати списе младог научника, а сваки са дубоким, чак и искреним убеђењем доказиваше да Бекић (тако се звао научник, кад се преведе на српски) не зна ништа.
— Бекић и научни списи! — довољно је било само то изговорити, па да цело друштво прсне у смеј.
— То код нас не може да буде. Каква наука, кад је још и Бекић пише! — говоре људи, а сви су се слагали да то, као и све друго, може да буде само у страном свету.
И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву.
Цело друштво као да у томе гледаше неку заразну болест и стаде се бунити и борити очајно против те опасности.
Једног сам упитао шта му је учинио тај научник.
— Ништа — вели ми.
— Па што толико вичеш на њега?
— Тако; не могу да гледам да ми се ту свака шуша прави нешто.
— Шта се прави? Човек се бави науком и не ради ником ништа.
— Не знам га, брате?! Молим те, каква наука? То код нас не може да буде.
— Што?
— Тако. Знам ја сваки од нас колико је тежак!
— Јеси ли читао?
— Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић! — рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!”, па додаде:
— Толики људи паметнији од њега, па се не направише научници а он да се нађе: срећа у кућу!
И поновише се опет сличне прилике као и с песником.
За младог научника, чак, пронеше глас како је, ради неких научних испитивања, крао од пиљара крушке. Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда пуче нова брука.
— Знаш ли шта је ново? — упита један.
— Имамо научника! — одговори други.
— Море, то је старо, него добио научник критичара!
— Таман посла! Која је опет то будала?
— Богме, паметан критичар, таман према Бекићевој науци!
— Који је?
— Бекићка!
— Његова жена?
— Разуме се. Критиковала га дивно. Сад носи завијену главу. Ваљда ће доћи до памети. Боље му критике не треба.
— Шта је било? — пита онај радознало и већ се нестрпљиво спрема да ту новост протури дале.
— Ништа, само му неке Торичелијеве цеви оломила о главу.
И, разуме се, ту долази сладак смеј; и пријатељи се журно растају да ту пријатну новост пронесу дале.
То постаде душевна храна друштва.
— Чуо сам да си се одао на науку? — упита у шали пријатељ пријатеља.
— Може, — вели жена упитанога — само нек се чува да се ија не одам на критику.
И опет смеј.
Често се цело вече друштво позабави препричавањем смешних ствари о научнику.
Сем тога, наравно да су младоме научнику чињене сметње где год се окрене. Сваки је сматрао за задатак да га дочека опорије него дотле што га је дочекивао, само зато што се млати, па хоће он нешто што не ради нико други, а други нико, разуме се, неће да ради лудорије, као паметан човек, јер је код њих на свагда утврђено правило за све што би се предузело:
— Батали, молим те, то код нас не може да буде!...
Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво и њега, савлада га ради угледа свога, а научник се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више.
— Жалим га, грешника! — сажаљевају га. — Није онако био рђав.
— Тхе, ко му је крив.
После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве. Ја сам их као странац једини и гледао, а од домаћих не хте нико отићи. Поновило се исто што је било и с песником и научником, и опет се, иако нико слике није ни видео, упорно тврдило:
— Сликар, будалаштине! Остави трице, молим те!... То код нас не може да буде!
Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против те нове напасти. Та грозница трајаше док се и млади сликар не изгуби, и опет уморно друштво, после толике борбе да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање.
Таман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих нових композиција.
— Е, ово је већ безобразлук! — јекну увређено друштво трљајући очи.
— Откуд сад ова напаст?
Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог свирања би затворен као револуционар.
— Тако, разуме се, шта ту дурличе као будала! — рече јавно мњење задовољно, зену слатко, окрете се на другу страну и заспа цело целцато, опет слатким дубоким сном.
Паметни људи: каква музика, какви бакрачи! „То код нас не може да буде!”
Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све.
Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти.
Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста.
Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а он сâм ништа не ради. Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што само личи на ма иакав било посао и рад.
Прође поред бакалнице. Застане, климне главом с презрењем, па јетко изговори:
„Бакалин!... Трице! То ми је бакалин, као да га не знам! Наређао три-четири тањирића, па се начинио трговац. Изеде ме свака мука!”
Прође, рецимо, поред гвожђара, и застане. Гледа са истим презрењем, и дода јетко, пакосно:
„И он гвожђар! Обесио три-четири ланчића о зид, па се начинио трговац... Којешта!... Изедоше ме којекакве будале!” Тако прође по целом месту, и пред сваком радњом, па ма каква била и ма чија, застане и прогунђа љутито:
„Којешта, и тај нешто ради, као да га не знам?!...”
Причајте му о чему хоћете и о коме год хоћете што нешто ради и предузима, он ће сваког наружити и омаловажити.
— Познајеш ли Мику?
— Познајем! — вели с досадом, кисело.
— Диже фабрику?
— Будала! Он и фабрика!... Е, то ће тек бити фабрика. Којешта!
— Марко покреће лист — кажете му.
— Марко покреће лист!?... Будала! Као да га не знам!.. Којешта! Марко и лист! О, што ме љуте којекакви лудаци!
Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах прогласи за будалу. Штета те још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време.
На мирној површини устајале, смрдљиве водене масе по којој се ухватило зеленило, појавило се, искочило неколико таласића, жудећи да се отму, да полете некуд више, али се брзо вратише маси; зеленило опет све покри, а мирну површину ништа више не уздрма, никакав се талас више не подиже.
Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу!
Нигде ветрића...