Пошетало злато материно
По зеленој башчи даиџиној[1],
Шетајући црну земљу љуби:
Црна земљо, прими мене у се,
Јер ме мајка за недрага даје, 5
За недрага, за стара јунака.
Стар је јунак сух јавор у гори:
Сунце сјаје, јавор-дрво сахне,
Киша пада, јавор-дрво трухне,
Вјетар пуше, облама му гране. 10
А млад драги гонџе[2] у ђул-башчи[3]:
Киша пада, гонџе напредује,
Сунце сјаје, гонџе мирис даје,
Вјетар пуше и гонџетом нише,
Мирис даје, па драгој пристаје.15
