Младост Доситија Обрадовића/16
| ◄ ПЕТА ПОЈАВА | ШЕСТА ПОЈАВА | СЕДМА ПОЈАВА ► |
II ОДЕЉЕЊЕ[1]
Врт пред манастиром.
ШЕСТА ПОЈАВА[2]
АНТОНИЈЕ, ЈАНИЋИЈЕ, ДИОНИСИЈЕ, ВАСИЛИЈЕ и НИКА ПУТИН
(Антоније засађује ружу, Јанићије пребира пасуљ, Дионисије и Ника Путин оправљају једно буре, а ВАСИЛИЈЕ чита)
АНТОНИЈЕ:
Тако, красна моја ружице, па се само лепо прими те да ми нарастеш танка висока и замиришеш љупким твојим мирисом!
ЈАНИЋИЈЕ:
И шта још, оче Антоније велики?
АНТОНИЈЕ:
Хајде ћути ти тамо, параклисару, и пребирај твој пасуљ, а не мешај се у мој разговор.
ЈАНИЋИЈЕ:
Па да видиш, могао бп и ти баш помоћи, паметније би учинио него што ружице засађујеш!... Немој да се стидиш од пасуља, јер ћеш се за који дан с њим познати, па ће пријатељство подуже трајати.
ДИОНИСИЈЕ:
Право вели отац Јанићије. Пост је ево пред вратима а с њим руку у руке и пасуљ!... Опет шест недеља строге дијете, да не покваримо стомак!... (Туче љутито по бурету.) Држи то боље, Нико. Шта си се замислио?... Баш као да те се пасуљ срца коснуо! И ти канда више мариш за печену кобасицу?...
НИКА (јако уздане):
И за шунку, оче Дионисије!
ДИОНИСИЈЕ:
Видиш, а ја сам мислио, да си ти љубитељ поста као и онај наш луди Димитрије!... Но, и тај ће до који дан скапати од глади!
АНТОНИЈЕ:
Мани се њега, оче!... Он хоће да се посвети!...
ЈАНИЋИЈЕ:
Проћи ће он као онај цигански коњ. Таман научио гладовати кад је и скапао!
ДИОНИСИЈЕ:
Видиш ти то њега!... Хоће момче да се посвети!... Мој брајко, у Опову, близу Ирига, још се није нико посветио!... (Ники.) Окрени то буре, Нико.
ВАСИЛИЈЕ:
Млад је још; не зна шта ради. И сам сам такав био. Док буде мало старији, оканиће се својих садањих мисли.
ЈАНИЋИЈЕ:
Ти си, оче, увек његов адвокат!
АНТОНИЈЕ:
Није ни чудо; и он све једнако нешто чита!
ВАСИЛИЈЕ:
Свак има свој посао, па на том и ради.... Ја имам цркву и књижницу, те ми је посао читати.
ДИОНИСИЈЕ:
Чудна ми посла — књижница!... Отвориш је о слави сваке године по један пут, па сте онда готови!... Па шта има, бога ти, у тој књижници?
ВАСИЛИЈЕ:
Има, Богме, лепих ствари.... Скупоцених митра од наших деспота и архијереја; стародревна оружја и покућства; скупоцених црквених украса и свакојаких писаних књига, и то руком писаних тако дивотно, да се човек чудити мора оној марљивости и истрајности, која је све то урадила!... Мој оче, камо срећа да се то из свију манастира покупи и, по примеру других народа, у каквом музеуму храни, јер, бога ми, поред нашега надзора, све ће пропасти!
АНТОНИЈЕ:
Па зар није лепо што ми о слави пуштамо народ, да види све те ствари?
ВАСИЛИЈЕ:
Јесте, оче; али ми не знамо управо објаснити народу: шта је и какве је вредности оно што му показујемо. Дочим да се у музеуму храни, нашло би се стручњака који би све те ствари проучили, те би у стању били од тога разне користи вући по нашу српску историју и некадашњу славу, а и другима објаснити од какве су вредности и каквог значаја те ствари. Особито би за младеж добро било, кад би при већим школама ове наше ствари пред очима имали и проучавали.
ДИОНИСИЈЕ:
Кад је до сада код нас могло бити, може и од сада.
ВАСИЛИЈЕ:
До сада је могло тако бити, јер није нигде сигурнијега места било од манастира. Сада већ, хвала богу, има у нашем Српству довољно места достојнијих да им се овај аманет српски преда!
(Чује се звоно.)
ДИОНИСИЈЕ:
Ето звони на ручак! Нико, хајде са мном у подрум, да изнесемо вино. (Оде с Ником)
ЈАНИЋИЈЕ:
Хајде, оче Антоније велики. (Оде.)
АНТОНИЈЕ:
Хајде, оче Василије; мани се већ књиге! (Оде.)
ВАСИЛИЈЕ:
Ево ме за тобом.... Да ми је само знати где је Димитрије?!... Већ га ево трећи дан нема у манастиру!... Да није кудгод по околини у пустињи?!... Једва да верујем, јер је Димитрије иначе плашљив и не би ни за које новце у шуму преноћио!... Сирото дете!... Само да му се није што догодило!... (Осврће се и оде.)